Годинама већ, можда и деценијама, српски образовни систем иде из реформе у реформу. Кад би се оне једна на другу надовезивале, допуњавале и образовање чиниле бољим и квалитетнијим, те и такве реформе би, сасвим сигурно, подржали и наставници и родитељи ђака. А вероватно и сами ђаци.
Међутим, понекад се чини да се ствари дешавају стихијски, а одлуке доносе на основу мишљења и искустава оних који нису много времена провели у учионици. Бар је то утисак који ћете стећи будете ли ушли у једну просечну зборницу у некој српској школи и са наставницима покренули тему образовних реформи.
Ипак, у ери интернет медија и друштвених мрежа, није и не би смело да буде проблем да они који имају богато искуство у непосредном раду с децом – кажу шта мисле. И кажу шта им је потребно. И шта их тишти. И шта је то што мора да се промени да би школа постала СРЕЋНО место.
Јер, будимо апсолутно искрени – школа која није срећно место, није добра школа.
Имајући на уму управо тај циљ и чињеницу да смо баш много пута од наших колега у учионици чули ту чувену реченицу „нас нико ништа не пита“, одлучили смо да покушамо да покренемо ствари. И да их питамо.
Зато смо и покренули рубрику „Ми вас питамо“ у оквиру које ће, у наредним недељама и месецима, наставници одговарати на сет питања која смо им поставили. На тај начин ће коначно добити прилику да се и њихов глас чује и да стигне до оних од којих наш образовни систем зависи.
Знање и искуство које поседују, а које им даје кредибилитет, многи наставници су и те како спремни да ставе у службу покретања неопходних промена.
Ми се надамо да ће имати ко и да их чује.
Први разговор који у овој рубрици објављујемо обавили смо са Виолетом Кецман, професорком српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији. Можете га прочитати у наставку, а у недељама које долазе пратите и наше наредне интервјуе са наставницима, учитељима и васпитачима из свих делова наше земље.