Godinama već, možda i decenijama, srpski obrazovni sistem ide iz reforme u reformu. Kad bi se one jedna na drugu nadovezivale, dopunjavale i obrazovanje činile boljim i kvalitetnijim, te i takve reforme bi, sasvim sigurno, podržali i nastavnici i roditelji đaka. A verovatno i sami đaci.
Međutim, ponekad se čini da se stvari dešavaju stihijski, a odluke donose na osnovu mišljenja i iskustava onih koji nisu mnogo vremena proveli u učionici. Bar je to utisak koji ćete steći budete li ušli u jednu prosečnu zbornicu u nekoj srpskoj školi i sa nastavnicima pokrenuli temu obrazovnih reformi.
Ipak, u eri internet medija i društvenih mreža, nije i ne bi smelo da bude problem da oni koji imaju bogato iskustvo u neposrednom radu s decom – kažu šta misle. I kažu šta im je potrebno. I šta ih tišti. I šta je to što mora da se promeni da bi škola postala SREĆNO mesto.
Jer, budimo apsolutno iskreni – škola koja nije srećno mesto, nije dobra škola.
Imajući na umu upravo taj cilj i činjenicu da smo baš mnogo puta od naših kolega u učionici čuli tu čuvenu rečenicu „nas niko ništa ne pita“, odlučili smo da pokušamo da pokrenemo stvari. I da ih pitamo.
Zato smo i pokrenuli rubriku „Mi vas pitamo“ u okviru koje će, u narednim nedeljama i mesecima, nastavnici odgovarati na set pitanja koja smo im postavili. Na taj način će konačno dobiti priliku da se i njihov glas čuje i da stigne do onih od kojih naš obrazovni sistem zavisi.
Znanje i iskustvo koje poseduju, a koje im daje kredibilitet, mnogi nastavnici su i te kako spremni da stave u službu pokretanja neophodnih promena.
Mi se nadamo da će imati ko i da ih čuje.
Prvi razgovor koji u ovoj rubrici objavljujemo obavili smo sa Violetom Kecman, profesorkom srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji. Možete ga pročitati u nastavku, a u nedeljama koje dolaze pratite i naše naredne intervjue sa nastavnicima, učiteljima i vaspitačima iz svih delova naše zemlje.
Pokušavam ovo da sročim, a da bude što kraće. Majka sam devojčice koja je odličan đak, i ide u 7. razred. Došlo je do toga da ona istinski mrzi školu i ne želi u nju da ide. Traži sama načine da je završi online, vanredno. Zašto?! Pa, program je preobiman, nastavnici nepristupačni, ima i onih koji viču, jer su deca nesnosna, nevaspitana, a moje dete iako nije njoj upućeno, doživljava to emotivno. Školovanje ovde, mi liči na uguravanje dece u kalupe, gde se individualnost uopšte ne ceni. Zašto imaju 13-14 predmeta?! Trebalo bi da bude manje obaveznih i više izbornih. Na pragu smo da se iselimo samo zbog obrazovanja.
Poštovana gospođo,
U potpunosti se slažem sa Vama. Imam troje dece, slična iskustva. Nevolja je ta što sam i prosvetni radnik sa 23 godine radnog iskustva, mnogo nagrada, priznanja… Razočarana pre svega u svoje kolege „prosvetne“ radnike, a zatim u sistem i sve ostalo…
Dakle,
samo da nađem vremena (od obaveza) i krećem u akciju. Ima toliko toga…a imam i nešto predloga…valjda sam kompetentan nakon 25 godina u prosveti…