Godinama već, možda i decenijama, srpski obrazovni sistem ide iz reforme u reformu. Kad bi se one jedna na drugu nadovezivale, dopunjavale i obrazovanje činile boljim i kvalitetnijim, te i takve reforme bi, sasvim sigurno, podržali i nastavnici i roditelji đaka. A verovatno i sami đaci.
Međutim, ponekad se čini da se stvari dešavaju stihijski, a odluke donose na osnovu mišljenja i iskustava onih koji nisu mnogo vremena proveli u učionici. Bar je to utisak koji ćete steći budete li ušli u jednu prosečnu zbornicu u nekoj srpskoj školi i sa nastavnicima pokrenuli temu obrazovnih reformi.
Ipak, u eri internet medija i društvenih mreža, nije i ne bi smelo da bude problem da oni koji imaju bogato iskustvo u neposrednom radu s decom – kažu šta misle. I kažu šta im je potrebno. I šta ih tišti. I šta je to što mora da se promeni da bi škola postala SREĆNO mesto.
Jer, budimo apsolutno iskreni – škola koja nije srećno mesto, nije dobra škola.
Imajući na umu upravo taj cilj i činjenicu da smo baš mnogo puta od naših kolega u učionici čuli tu čuvenu rečenicu „nas niko ništa ne pita“, odlučili smo da pokušamo da pokrenemo stvari. I da ih pitamo.
Zato smo i pokrenuli rubriku „Mi vas pitamo“ u okviru koje će, u narednim nedeljama i mesecima, nastavnici odgovarati na set pitanja koja smo im postavili. Na taj način će konačno dobiti priliku da se i njihov glas čuje i da stigne do onih od kojih naš obrazovni sistem zavisi.
Znanje i iskustvo koje poseduju, a koje im daje kredibilitet, mnogi nastavnici su i te kako spremni da stave u službu pokretanja neophodnih promena.
Mi se nadamo da će imati ko i da ih čuje.
Prvi razgovor koji u ovoj rubrici obavili smo sa Violetom Kecman, profesorkom srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji. Možete ga pročitati u nastavku, a u nedeljama koje dolaze pratite i naše naredne intervjue sa nastavnicima, učiteljima i vaspitačima iz svih delova naše zemlje.
Pokušavam ovo da sročim, a da bude što kraće. Majka sam devojčice koja je odličan đak, i ide u 7. razred. Došlo je do toga da ona istinski mrzi školu i ne želi u nju da ide. Traži sama načine da je završi online, vanredno. Zašto?! Pa, program je preobiman, nastavnici nepristupačni, ima i onih koji viču, jer su deca nesnosna, nevaspitana, a moje dete iako nije njoj upućeno, doživljava to emotivno. Školovanje ovde, mi liči na uguravanje dece u kalupe, gde se individualnost uopšte ne ceni. Zašto imaju 13-14 predmeta?! Trebalo bi da bude manje obaveznih i više izbornih. Na pragu smo da se iselimo samo zbog obrazovanja.
Poštovana gospođo,
U potpunosti se slažem sa Vama. Imam troje dece, slična iskustva. Nevolja je ta što sam i prosvetni radnik sa 23 godine radnog iskustva, mnogo nagrada, priznanja… Razočarana pre svega u svoje kolege „prosvetne“ radnike, a zatim u sistem i sve ostalo…
Dakle,
samo da nađem vremena (od obaveza) i krećem u akciju. Ima toliko toga…a imam i nešto predloga…valjda sam kompetentan nakon 25 godina u prosveti…
Preveliki je broj predmeta. Dobar deo toga bi se mogao izbaciti, a ostatak podeliti na obavezne i izborne predmete. Time bi se rasteretila deca i orijentisala se shodno svojim interesovanjima. Takođe, ukinula bih ovo besomučno ocenjivanje. Učenici su konstantno pod stresom a i mi ni ne stignemo da obradimo gradivo već motamo da jurimo da ih ocenimo i uklopimo se u raspored provera. Uvela bih, umesto toga, testiranja na kraju polugodišta.
Poštovana,
na istom smo koloseku. O tome razmišljam već dve decenije, dakle još od vremena kada situacija nije bila ni nalik sadašnjoj.
Mislio sam da će doći do neke smislene reforme školstva, ali… izgleda da o tome nema ko da vodi računa. Nadam se da ću u skorije vreme naći dovoljno vremena da dam jedan smislen predlog, koji se, naravno, može korigovati i nadograđivati. Ovo sve što vidimo oko nas postaje besmisleno, jako iritantno i frustrirajuće, a što dovodi do mnogih lomova mnogih, dok oni kod kojih su i nož i pogača ne mrdaju sa mrtve tačke.
Šta god da je potrebno, izbegnite floskulu „Srećno mesto“. Sve ideje koje takva formulacija može da privuče, nužno su jeftine. Meni je, kad sam bila đak, imponovalo to što mi škola pruža kvalitetno obrazovanje, što pred mene postavlja teško dostižne ciljeve, što od mene očekuje uvek samo ispravne moralne odluke. Škola za koju se kvalifikujete i koju onda i završite, temeljno određuje vaš životni put. Kakvo srećno mesto? Škola je ozbiljan zadatak čije te ispunjavanje unapređuje i uzdiže. Taj lični napredak je dostignuće koje proističe iz obrazovanja. Šta li uopšte znači srećno mesto? Ispiranje mozga.
Još jedna u beskonačnom nizu besmislica, „Happy Schools“. Obećanje da će neko pročitati što pišem(o), da će razmotriti ideje. Laž, mazanje očiju. No, nema veze, ne očekujem ništa drugo, ništa bolje od te laži.
Prvo, roditeljima nije mesto u školi.
Drugo, ukinuti ocenjivanje tokom školske godine i uvesti pisanu, usmenu i praktičnu proveru postignuća na kraju školske godine
Treće, smanjiti broj đaka u odeljenjima na 12- 20.
Četvrto, smanjiti broj predmeta, te ih podeliti na obavezne i izborne. Izbaciti Crkvu iz škole. Peto, zakonom zabraniti đacima nošenje i korišćenje mobilnih telefona u školama. Nastavnom kadru dodeliti službene telefone koji ostaju u školi nakon radnog vremena.
Šesto, omogućiti kvalitetno i obavezno stručno usavršavanje nastavnog kadra (plaćeno, podrazumeva se) koje se odvija tokom radne nedelje, a van radnog vremena, kako na nivou pedag.-psihol. izazova i predmeta koje predaju, tako i u pogledu IKT.
Sedmo, udžbenike bira nastavnik, nabavlja ih škola za svakog učenika ponaosob, a učenik je dužan da udžbenik vrati školi na kraju šk. god, neoštećen.
Ima toga još, bez brige.