Прослављени српски одбојкаш Владимир Вања Грбић у опширном интервјуу за недељник “НИН”, говорио је о медијима, политици, одбојци, докторским студијама које је уписао, животу у Србији и српском менталитету.
– Уписао сам докторске студије на државном факултету. Истраживање које сам радио протекле четири године је објављено у страном часопису, тако сам стекао услове да за два месеца докторирам. Померио сам још једну лествицу, бићу један од ретких олимпијских шампиона који је доктор – похвалио се Вања.
Грбић је истакао да му се у Србији десило све и свашта, али да никад неће напустити ову земљу
– Ми живимо у времену у коме је површност на највишој цени, лаж је основно средство комуникације, а превара начин живота. Али све ће ово проћи и маске ће пасти. Да бисмо тај дан дочекали спремни, све што је битно јесте да не дозволимо да нам се помути јасна слика о томе ко смо ми сами. Мени се у Србији десило све и свашта, изваран сам, Измалтретиран, издан, толико да сам у једном моменту помислио да одем напоље. Али само онда рекао – не, борио сам се цео живот и борићу се, мене одавде не моће да отера нико, јер ја знам ко сам. А знам и ко су они.
Вања је поручио да спортистима није место у политици, а на питање да ли је био на неким демонстрацијама одговорио је да није.
– Ја сам од 1992. до 2009. године живео у иностранству. Али и да сам био овде, сигурно не бих ишао на демонстрације. Ја сам спортиста. Спортисти не треба да учествују у политици. Да питам ја тебе: Шта мислиш да ли неко ко је освојио олимпијско злато и носи дрес своје земље може, сме и треба да се приклони у политици овоме или ономе? Разумеш каква је то деградација интегритета? Ушао сам у репрезентацију 1991. године, 1996. смо отишли на Олимпијске игре. Освојили смо медаљу, вратили се у Београд, док смо се пробијали до Скупштине, где нас је чакало 500.000 људи, зауставила ме је једна бака, мислим да је имала преко 80 година: “Сине, хвала ти на свему, сад могу да умрем поносна”. Никада нисам заборавио ту реченицу. Спортисти често немају ни осећај ни свест колико људима у овој земљи значи да се преко наших победа осете да су живи и поносни. Тако сам разумео своју мисију – рекао је Грбић.
Грбић је згрожен медијским стањем у Србији.
– Умро је велики уметник Небојша Глоговац, писало се о њему три дана и то је то. Зашто? Зато што је моралним отпацима друштва препуштено да креирају критеријуме вредности у Србији. Не, не читам новине, не гледам телевизију, обожавам да пецам. Људи са којима се ја дружим су врло једноставни, ми живимо изван “фарми”, “задруга”, политике и глупости било које природе. Моја глава је мирна – рекао је Владимир.
Објаснио је да Срби не поштују своје великане, већ их величају и оплакују тек након што их сахране.
– Патријарх Павле је једном приликом рекао: “Да би ми судио мораш да узмеш мој шешир, мој штап, мој капут, моје ципеле, да идеш мојим стопама, да прођеш мој пут, и тек онда, ако још увек будеш хтео, можеш да ми судиш”. Код нас људи не размишљају тако. Ми смо Срби поган народ, ми једемо своју децу, уништавамо најбоље, не поштујемо најбоље, обожавамо их и оплакујемо тек када их сахранимо. Што би рекао владика Николај, нестрпљиви смо и то је наш највећи грех. Али ми смо ти који јесмо, ја сам тај који јесам и не могу волети никог више него нас – закључио је Грбић.
Извор: Луфтика