Вирус к’о вирус, буде и прође. Сваког чуда – три дана. Али хајде да се уозбиљимо и реално сагледамо ситуацију

12 марта, 2020

По Сергеју Лазареву плућа су везаност за будућност и кршење 10 Заповести..

”Не излазите напоље без маске. Избегавајте велике скупове. Блиске контакте. Перите руке. Дуго и детаљно. ”

Ок. Примљено к знању. Али, кад мало боље поразмислим – мене и није страх тог вируса. Ни високе температуре. Ни тегоба горњих респираторних путева. Ни несташица средстава за дезинфекцију. Ни панике. Ни празних рафова у радњама. Не ходам унаоколо у страху да ће ми се неко накашљати у лице.

Вирус к’о вирус, буде и прође. Сваког чуда – три дана. Али хајде да се уозбиљимо и реално сагледамо ситуацију – ми смо инфицирани нечим много горим, нечим што не пролази. Годинама живимо у бунилу. Годинама бунцамо. Плитко дишемо и тешко се крећемо. Све у страху да се не заразимо – људскошћу. Добротом, ако вам је тако милије.

Не бринемо више једни о другима. Не тиче нас се ако је оном поред нас лоше. Умиремо да нико не зна, проналазе нас тек кад смрад почне да избија испод врата. Зазиремо једни од других. Немој с њим, видиш да пас нема за шта да га уједе. Види га какав је прљав, дроњав… Немој ни с њим, он нигде не ради. Отпустили га с посла. Какве користи имаш од њега…? Ко није за себе, није ни за другога. У се и у своје кљусе. Па шта ако нема, немам ни ја па не тражим ни од кога. Своја посла гледај. Ко зна, можда је дрогиран. Не дирај га. Има ко ће да му помогне. Закључај се. Три пута. Не отварај никоме. Не јављај се на телефон. Склони се од прозора. Сагни се доле. Ти си следећи. Следећа. Следеће.

Део смо експеримента. Мењамо се – у строго контролисаним условима. Све што смо годинама градили, све оно чему су нас учили – пропада преко ноћи. Нове околности траже неке нове људе. Лукаве. Жилаве, бесрамне примерке. Спремне на све. Прилагођавамо се, како ко зна и уме. Слаби и рањиви пропадају. Што је притисак већи, то смо ми мањи. А страх… страх се шири брже од најбржег вируса.

Ситуација је далеко гора него што желимо да верујемо. Неопходне мере смо већ давно предузели. Избегавамо једни друге у широком луку. Не додирујемо се. Не грлимо се. Не тапшемо по рамену. Не разговарамо. Далеки смо. Отуђени. Затварамо се у себе. У своја четири зида. Не спавамо заједно. Не ручамо. Дане проводимо у изолацији. На апаратима за дисање. Животи нам пролазе у индукованој коми. Карантин мозга, срца, свега.

Имуни смо на старије, слабе, болесне. Децу. Маске носимо одавно. Претварамо се да смо нешто друго. Поричемо. Нисмо добро чули. Нисмо видели. Уосталом, шта се то нас тиче..? Избегавамо сваки могући контакт. Не препознајемо се више. Затечени смо властитим реакцијама. Разочарани. Перемо руке. Дуго и детаљно. Од свега. Од свих.

Циљ поново оправдава средство. Газимо једни преко других како бисмо први ушли у тај чамац за спасавање. А вајде нема, јер – кад вода једном уђе и брод крене надоле – све ће нас повући са собом. Чак и да успемо да отпливамо довољно далеко и домогнемо се тог неког имагинарног острва, шта ћемо учинити када схватимо да је пусто…?

Да ли је онда један вирус, једна Корона, заиста најгора ствар која нас је могла да нас задеси..? У времену у коме девалвирамо као врста, изумирање није изузетак, смртни исход који се дешава неком другом. Изумирање је логична последица свих нас. Пре или касније. Мислите о томе када следећи пут будете прали руке. Дуго. Детаљно. Од свега и од свих.

Daniela Bakic

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама