Михаил Лабковски o важним стварима које, васпитавајући децу, често занемаримо.
Несрећни људи никако не могу да изграде однос са дететом, тако да оно може бити срећно. А ако су родитељи срећни, онда не треба ништа специјално да раде.
Многи верују да је код њих, родитеља, све нормално, а проблеми су само у деци. И изненаде се када у једној породици одрасту двоје потпуно различите деце: једно дете пуно самопоуздања, успешно, изванредан борац, а друго – искомплексирани губитник, увек се жали или је агресиван. Међутим, то значи да су се деца другачије осећала у породици, неко од њих није имало довољно пажње. Неко је било осетљивије и имало већу потребу за љубављу, а родитељи то несу препознали.
Пратити да дете буде обучено, обувено и нахрањено – то је брига, а није васпитање. Нажалост, многи родитељи су сигурни да је брига довољна.
Како се обраћате детету у детињству, тако да ће се оно обраћати вама у старости.
А школа?
Школа не треба да подучава толико математици и књижевности, колико о самом животу.
Из школе није толико важно добити теоријско знање, колико практичне навике: умеће да се комуницира, изграђују односи, да се буде одговоран за себе – своје речи и поступке, да се решавају своји проблеми, договара и управља својим временом… Наиме, те навике помажу да се осећате сигурно у одраслом животу и зарађујете за живот.
Прекомерно кажњавање детета због лоших оцена – то је само реакција одраслих у огледалу. Ако родитељи мирно (али не незаинтересовано) реагују на двојку или неуспех у спорту, чак и на неке пропусте, онда је и дете мирно, стабилно, сигурно ће се поправити у учењу.
Ако у основној школи ваше здраво дете није у стању да се носи са програмом, ако морате много времена да седите са дететом над лекцијама – проблем није у детету већ у школи.
Тешко не значи боље! Дете не треба преоптеретити, покушавајући да се одради програм којег су саставили педагози. У првом разреду израда домаћег задатка треба да траје од 15 до 45 минута.
Дете се може кажњавати, понекад је то чак и неопходно
Али треба јасно да раздвојити дете и његове поступке. На пример, унапред сте се договорили да ће пре него што дођете с посла, урадити домаћи задатак, јести и очисти иза себе. Онда дођете кући и видите слику: шерпа са супом стоји нетакнута, књиге очигледно нису отваране, по тепиху разбацани неки папири, а дете седи гледајући у таблет. Главно је – у том тренутку не побеснети, да не вичете да „сви имају добру децу“, а да само од вашег детета неће бити ништа.
Без најмање агресије, обратите се детету. Реците: „Жао ми је, али нећеш добити таблет недељу дана. Очигледно је да ти смета у обављању задатака које имаш.“. Ни викање, ни вређање, ни лекције – нису потребни. Дете је кажњено одузимањем таблета.
Дете треба да има џепарац већ од шест година.
Не велики, већ редовно одвојена сума, којом оно само располаже. И веома је важно да новац не постане средство за манипулацију. Не одређујте износ у зависности од његове успешности и понашања.
Ја сам против сталног надзора. Дете треба да буде сигурно да је у породици вољено, поштовано, да се слажу с њим и да имају поверење у њега. У том случају неће упасти у „лоше друштво“ и избећи ће многа искушења, којима не могу да се одупру вршњаци са напетом ситуацијом у породици.
Неред у соби тинејџера говори о његовом унутрашњем стању.
Тако се споља манифестује хаос у његовом психичком свету.
Васпитавање не значи објашњавање како треба живети. То не ради.
Деца не уче из речи родитеља, већ искључиво из њихових поступака. Једноставно речено, ако отац каже да је лоше пити, а сам пије – постоји велика вероватноћа да ће његов син бити алкохоличар. Ово је најочигледнији пример, да суптилне ствари деца хватају и усвајају јаче.
Треба разговарати са децом о животу уопште, а не о томе како треба живети. Ако родитељ може да разговара са дететом само о проблемима, он има проблем.
Ако дете покушава да манипулише одраслим, оно једноставно има неурозу. И треба тражити њен узрок. Здрави људи не манипулишу – решавају своје проблеме, делујући директно.
У разговору са дететом, не критикујте га, не дирајте његову личност, не излазите ван оквира анализе његових поступака. Не говорите о њему, већ о себи. Не „ти си лош“, већ „мислим да си лоше поступио“ Користите реченице: „Не свиђа ми се када си…“, „Не волим кад си…“, „Желео/а бих да…“
Дете треба да осети да су родитељи добри, али јаки људи који га могу заштитити, могу му нешто одбити, али увек поступају у његовом интересу и што је најважније, пуно га воле.
Михаил Лабковски