Mihail Labkovski o važnim stvarima koje, vaspitavajući decu, često zanemarimo.
Nesrećni ljudi nikako ne mogu da izgrade odnos sa detetom, tako da ono može biti srećno. A ako su roditelji srećni, onda ne treba ništa specijalno da rade.
Mnogi veruju da je kod njih, roditelja, sve normalno, a problemi su samo u deci. I iznenade se kada u jednoj porodici odrastu dvoje potpuno različite dece: jedno dete puno samopouzdanja, uspešno, izvanredan borac, a drugo – iskompleksirani gubitnik, uvek se žali ili je agresivan. Međutim, to znači da su se deca drugačije osećala u porodici, neko od njih nije imalo dovoljno pažnje. Neko je bilo osetljivije i imalo veću potrebu za ljubavlju, a roditelji to nesu prepoznali.
Pratiti da dete bude obučeno, obuveno i nahranjeno – to je briga, a nije vaspitanje. Nažalost, mnogi roditelji su sigurni da je briga dovoljna.
Kako se obraćate detetu u detinjstvu, tako da će se ono obraćati vama u starosti.
A škola?
Škola ne treba da podučava toliko matematici i književnosti, koliko o samom životu.
Iz škole nije toliko važno dobiti teorijsko znanje, koliko praktične navike: umeće da se komunicira, izgrađuju odnosi, da se bude odgovoran za sebe – svoje reči i postupke, da se rešavaju svoji problemi, dogovara i upravlja svojim vremenom… Naime, te navike pomažu da se osećate sigurno u odraslom životu i zarađujete za život.
Prekomerno kažnjavanje deteta zbog loših ocena – to je samo reakcija odraslih u ogledalu. Ako roditelji mirno (ali ne nezainteresovano) reaguju na dvojku ili neuspeh u sportu, čak i na neke propuste, onda je i dete mirno, stabilno, sigurno će se popraviti u učenju.
Ako u osnovnoj školi vaše zdravo dete nije u stanju da se nosi sa programom, ako morate mnogo vremena da sedite sa detetom nad lekcijama – problem nije u detetu već u školi.
Teško ne znači bolje! Dete ne treba preopteretiti, pokušavajući da se odradi program kojeg su sastavili pedagozi. U prvom razredu izrada domaćeg zadatka treba da traje od 15 do 45 minuta.
Dete se može kažnjavati, ponekad je to čak i neophodno
Ali treba jasno da razdvojiti dete i njegove postupke. Na primer, unapred ste se dogovorili da će pre nego što dođete s posla, uraditi domaći zadatak, jesti i očisti iza sebe. Onda dođete kući i vidite sliku: šerpa sa supom stoji netaknuta, knjige očigledno nisu otvarane, po tepihu razbacani neki papiri, a dete sedi gledajući u tablet. Glavno je – u tom trenutku ne pobesneti, da ne vičete da „svi imaju dobru decu“, a da samo od vašeg deteta neće biti ništa.
Bez najmanje agresije, obratite se detetu. Recite: „Žao mi je, ali nećeš dobiti tablet nedelju dana. Očigledno je da ti smeta u obavljanju zadataka koje imaš.“. Ni vikanje, ni vređanje, ni lekcije – nisu potrebni. Dete je kažnjeno oduzimanjem tableta.
Dete treba da ima džeparac već od šest godina.
Ne veliki, već redovno odvojena suma, kojom ono samo raspolaže. I veoma je važno da novac ne postane sredstvo za manipulaciju. Ne određujte iznos u zavisnosti od njegove uspešnosti i ponašanja.
Ja sam protiv stalnog nadzora. Dete treba da bude sigurno da je u porodici voljeno, poštovano, da se slažu s njim i da imaju poverenje u njega. U tom slučaju neće upasti u „loše društvo“ i izbeći će mnoga iskušenja, kojima ne mogu da se odupru vršnjaci sa napetom situacijom u porodici.
Nered u sobi tinejdžera govori o njegovom unutrašnjem stanju.
Tako se spolja manifestuje haos u njegovom psihičkom svetu.
Vaspitavanje ne znači objašnjavanje kako treba živeti. To ne radi.
Deca ne uče iz reči roditelja, već isključivo iz njihovih postupaka. Jednostavno rečeno, ako otac kaže da je loše piti, a sam pije – postoji velika verovatnoća da će njegov sin biti alkoholičar. Ovo je najočigledniji primer, da suptilne stvari deca hvataju i usvajaju jače.
Treba razgovarati sa decom o životu uopšte, a ne o tome kako treba živeti. Ako roditelj može da razgovara sa detetom samo o problemima, on ima problem.
Ako dete pokušava da manipuliše odraslim, ono jednostavno ima neurozu. I treba tražiti njen uzrok. Zdravi ljudi ne manipulišu – rešavaju svoje probleme, delujući direktno.
U razgovoru sa detetom, ne kritikujte ga, ne dirajte njegovu ličnost, ne izlazite van okvira analize njegovih postupaka. Ne govorite o njemu, već o sebi. Ne „ti si loš“, već „mislim da si loše postupio“ Koristite rečenice: „Ne sviđa mi se kada si…“, „Ne volim kad si…“, „Želeo/a bih da…“
Dete treba da oseti da su roditelji dobri, ali jaki ljudi koji ga mogu zaštititi, mogu mu nešto odbiti, ali uvek postupaju u njegovom interesu i što je najvažnije, puno ga vole.
Mihail Labkovski