Породица је, деведесетих година прошлог века ушла у духовну и моралну кризу јер су деца „загосподарила” родитељима, васпитачима и наставницима. „Плишана” породица је створила „плишани” вртић и „плишану” школу. Данас се сви баве последицама и поправљањем вртића, школе, родитеља и детета. Зашто се све то догодило, како да се ствари промене и шта да ради родитељ који осећа како му сваки ауторитет над дететом полако клизи из руку, за Зелену учионицу говори Милица Новковић, професор у пензији и аутор књига „Породични буквар” и „Битка љубави”.
По Вашем мишљењу, који су највећи проблеми данас, када је у питању однос родитељ – дете?
Ако пажљиво анализирамо проблеме у односима између деце и родитеља данас, видећемо да су, на сваком узрасту детета, проблеми формално различити али предвидиви, јер су последица „плишаног” васпитања. Ако осмотрите децу вртићког узраста, уочљиви су следећи проблеми: дете неће да једе, да спава на време, да спава у свом кревету, да послуша, да покупи играчке, да се само обуче, да с радошћу иде у вртић, тешко га је одвојити од цртаћа и игрица, не уме само да се заигра.
Родитељи су постали „лоше слуге” а деца „лоши господари”. Полако се топи природни ауторитет родитеља. Свађе међу супружницима полако узрастају, оптуживања су неминовност јер нико не препознаје откуд толико проблема у васпитању деце које је до скоро било лако и некако спонтано.
Када дете крене у школу односи се погоршавају јер дете неће да учи, не воли школу, лењо је и у кући и у школи, а екран и телефон су му васпитач јачи од родитеља. Родитељи су уморни од покушавања да васпитају децу да буду вредна, послушна, да поштују одрасле, да воле вртић, школу, да су мирољубива… Напротив, резултати су потпуно супротни идеалима које је сваки родитељ поставио као циљ када је на дар добио дете. Савремено дете је похлепно, агресивно или аутоагресивно, лењо физички и духовно, претерано немирно, тврдоглаво или безвољно. Савршен је имитатор свега чему га уче негативни садржаји електронских медија, а који су у потпуној супротности са почетним идеалима родитеља. Родитељи улазе или у осећање кривице и немоћи или једноставно дижу руке и пуштају да живот све уреди. Када је плишано васпитање сменило традиционално, када је награђивање и одузимање награде проглашено љубављу, када је љубав постало не постављати деци границе и правила, односи у породици су нарушени а проблем се умножавају…
Шта је утицало на то што су родитељи данас много попустљивији него што је то био случај са старијим генерацијама?
Нису родитељи попустљиви зато што желе да им деца буду неваспитана и непослушна. Сваки родитељ жели да од детета направи доброг човека, препуног љубави према раду, другим људима, према школи. Да, то желе сви, али на крају готово сви постају попустљиви, чак и они који су били заговорници прута и покушали да децу силом натерају на послушност. Па зашто су попустљиви и да ли је то попустљивост или немоћ?
Ако млади родитељ прихвати васпитање уз помоћ награда и казни, мислећи да је то једина опција, добиће похлепно дете. Похлепно дете врло брзо схвати принцип уцене и само окрене плочу: „Ако ти мислиш да ти ја… онда ми купи, уради, дозволи…”, рећи ће дете родитељу… Тог тренутка они постају васпитачи, а родитељи васпитаници. Дете је себи одредило врх породичне пирамиде са којег тражи, милом или силом, испуњавање свега чему га уче екран или вршњаци.
Модерни родитељи знају да то није добро и посегнули би и посежу за штапом, упркос свим забранама, али страх од казне, од могућег одузимања деце, којом прети друштво, блокира их и попуштају дечјим хировима. Многи одустају од жеље за било каквим васпитањем јер све чешће ни награђивање више не покреће децу на рад и послушност. Такво похлепно и агресивно дете, друштвено подржано (зна да може да пријави свог родитеља ако се дечја права не поштују на законом прописан начин), постаје насилно, лењо и тврдоглаво, истрајава у томе да остане у улози господара. Дакле, не ради се о попустљивости због незаинтересованости за своје дете. Попустљивост је одраз немоћи родитеља да препозна праве узрочнике проблема, отклони их и себе и дете изведе на пут љубави. Када се уморе од исправљања последица, постају попустљиви, мада негде дубоко у себи знају да ће то донети нове, снажније проблеме.
Да ли је то разлог што се повећава вршњачко насиље или је за то одговорно брзо време у којем живимо и то што родитељи немају времена за своју децу?
Похлепно дете је насилно у породици, па зашто не био било насилно и међу вршњацима? Толике приче о забрани штапа у васпитању, а никад више породичног насиља, насиља међу вршњацима и на улици.
Уз плишано васпитање, родитељи не постижу жељене васпитне резултате, па онда кривицу пребацују на мањак времена које проводе са децом. Није толико проблем времена, колико погрешног васпитања. Имате толико мајки које су се одрекле каријере, остале уз децу, али уз плишано васпитање нису ништа урадиле. Напротив, сукоби су још већи, јер дете плишане свести не трпи контролу.
Шта подразумева изворно (стваралачко) васпитање?
Плишано васпитање је најснажнији облик „дресуре” детета, са предвидивим исходима. Традиционално васпитање, које је децу васпитавало страхом од штапа, давало је жељене васпитне резултате. Деца су имала страх од штапа и била су послушна, поштујући унапред јасна правила понашања.
Када укинемо све облике и кажњавања и награђивања, све облике условљавања, тада улазимо у ИЗВОРНО васпитање, у процес враћања детета и родитеља извору, на којем је љубав. Дете се рађа са изворним емоцијама, са клицама Доброте, Љубави, Радости. Да би се те клице развиле потребни су услови без штапа и шаргарепе, потребно је изворно васпитање. Дете је дошло духовно васпитано у овај врло сложен и не баш ружичаст свет. Задатак родитеља је да детету поставља ГРАНИЦЕ и да га полако упознаје са лепотом и опасностима света у који је стигло. Границе да. Казна и награда не.
У књизи „Породични буквар” кажете да су главне препреке на путевима који воде до Доброте и Љубави у породици, школи и међу људима пет ауторитарних васпитних модела, а то су: принуда, позитивно условљавање, презаштићивање, вербализам и злоупотреба имитаторског облика учења. Који од ових пет модела је заправо најзаступљенији и најопаснији за данашњу децу?
Најзаступљенији и најопаснији је модел позитивног условљавања, модел подмићивања, модел шаргарепе. Када њега употребите све се дешава мимо ваше воље. Дете своју изворну радост претаче у интересну, своју изворну жељу у похлепу. Похлепа гура дете у агресију, стварајући тако физички и духовно лењо дете.
Ако родитељ одлучи да не жели више да користи ни награду ни казну у васпитању детета, иако их је претходно користио, како да то постигне?
Ако породица жели да се ослободи плишаног васпитања мора испоштовати почетна правила. Сви чланови породице (и деца) могу погледати моје предавање на www.porodicnibukvar.com. Ако им се прича допадне, могу прочитати књиге „Породични буквар” и “Битка љубави”. Ако се одрасли сложе да примене изворно васпитање, покрећу се на акцију. Важно је да се СВИ сложе. Крећете скупа са децом, од дечје собе. Износите све екране из собе и играчке везане за агресивне цртаће и игрице. Два до три месеца деца се одвајају од свих цртаћа, агресивних филмова, да би се ум очистио. Зато препоручујем родитељима да на интернету потраже игрице без казне и без награде. Има их и врло су едукативне. Врло је битно време које дете проводи поред екрана. Ако има више слике, а мање књиге у животу детета, доброг ђака нећете имати.
Ако имате старију децу, не смете ништа радити на силу, јер су врло агресивни и зависни од свега у шта сте их гурнули пре времена. Старија деца, на бази добровољности, могу смањивати сате проведене поред екрана и како се напетост у породици буде смањивала, укидањем штапа и шаргарепе, деца ће све мање бити поред агресивних и безвредних садржаја. Електронске медије и телефоне ће користити на прави начин.
Обећајте детету да га више никада нећете тући ни поткупљивати. Неће вам веровати, па ће вас у почетку изазивати. Не реагујте на старе начине, увек се сетите да ви ваше дете лечите.
Најтеже је децу научити да се радују учењу и обавезама. Ову лекцију ћете савладати прочитавши део Породичног буквара „Радост према раду и реду се буди када се све одвија на бази добровољности, потпуно самостално и у дужем временском периоду”. У свему ће вам помоћи глобални план кућних активности и план исправљања грешака, као последице плишаног васпитања.
Ослободили смо се казне, награде, презаштићивања и сада дете изворне свести не одбија разговор са родитељем. Са празног вербализма прешли сте на човечни разговор, који унапређује нарушене односе у породици.
Дуго, бар до пубертета, родитељи морају имати увид шта деца гледају и колико дуго седе пред екранима. Малу децу не стављати пред екран бар док добро не проговоре. Три прве године су важне да дете своје изворно биће утемељи у реалном, а не у виртуелном свету.
Колико ће вам времена требати да дете из послушности, базираној на интересу или страху од штапа, пређе у послушности из љубави, то зависи од тога колико сте дуго били у плишаном систему васпитања и колико сте ви спремни на промену своје свести и свог понашања. Што раније кренете, боље за све вас.
Коначно, да ли сматрате да је школа изгубила васпитну улогу коју је имала и да ли је уопште у реду очекивати од школа да васпитавају децу?
Школа је изгубила васпитну функцију оног тренутка када је родитељ изгубио ауторитет. Дете не слуша родитеља, зашто би слушало наставника? Дете не ради у кући, зашто би радило у школи. Рад је све, и постављање стола и учење историје. Дете плишане свести тражи да и наставник буде попустљив, без много захтева за радом, редом, као и родитељ.
Ниједна реформа школства неће истински успети, док се породица не одрекне плишаног васпитања. Добра школа, школа као озбиљна институција у којој деца уче и раде с љубављу, у рукама је породица изворне свести. Данас је школа изгубила васпитну функцију, а све више губи и образовну, по мери човека 21. века. Школа не може да поправи лоше васпитање у породици и она се само прилагођава потребама лењог, похлепног, агресивног, тврдоглавог детета, детета које не воли да учи и не воли да ради.
Родитељи све више одустају од читања сликовница, лепе литературе. Школа васпитава и образује књигом, породица виртуелном стварношћу. Породица ствара виртуелне мудрице, који имају лажну представу да све знају и школа их смара. Чим дете крене у школу, учење постаје ноћна мора породице плишане свести.
Сукоби су неминовни. Родитељи бране интересе свога детета очекујући да све буде лако, лепршаво, да све личи на игру. Школа се сналази на свој начин, да би избегла сукобе са породицом и децом: смањује захтеве, обим градива. На крају године поклања товаре одличних оцена. Задовољна деца, задовољни родитељи и наставници, а шта чека друштво са полуобразованим, необразованим генерацијама, које притом немају ни домаћег васпитања, то ћемо видети. На срећу, за 20 година ширења знања изворног васпитања стотине и стотине породица у Србији је прихватило васпитање које не дресира дете шаргарепом и штапом, знајући да време Љубави и Доброте стиже на нашу преуморну планету…
Милица Новковић, аутор књига „Породични буквар” и “Битка Љубави”
www.porodicnibukvar.com