У суботу су школе широм Србије имале да надокнаде изгубљени наставни понедељак. Читалац зна: у прошлу недељу увече проглашено је ванредно стање. У понедељак ђаци су остали код куће, а у школе је стигао хитан допис о „остваривању образовно-васпитног рада учењем на даљину за ученике основних и средњих школа“. Смисао дописа дат је у једној строгој уводној напомени: „привремено обустављање непосредне наставе у школама не значи и обустављање образовно-васпитног рада са ученицима“.
Напомена је речита: изгледа као да је непосредна настава у школи тек један мањи део образовно-васпитног рада са ученицима. Истина је да се ученици образују и васпитавају и изван школе, али то је онда посао који махом не раде наставници. Међутим, напомена ипак наводи на криви траг. Она умањује значај школе и непосредне наставе. Под условом да хитни допис схватимо дословно и озбиљно. Али, не треба га тако схватити. Као и много шта друго, овај допис је само параван.
Њиме се хоће сакрити чињеница да је школска година – рецимо то тако – отишла дођавола. Рецимо одмах још и ово: не само што просветни радници на челу са министром за то нису нити могу бити криви, него није лоше ни да се читава ствар о пропалој години заташка и гурне под тепих. Од министра надаље, сви знају да учење на даљину није и не може бити замена за „непосредну наставу у школама“. Али, јасно је и да нема другог начина да се изгубљени рад у школи надокнади, а да то генерације садашњих основаца и средњошколаца не кошта понављања године.
Нема доброг разлога да више стотина хиљада ђака изгуби још једну годину на похађање истог разреда. Међутим, важи и обрнуто: нема доброг разлога да се због формалног привида киње и ученици и наставници. А киње се већ и тиме што их је министарство приморало да надокнаде „изгубљени“ понедељак. Уместо што министарство инсистира на формалностима те и даље прети завршним испитима – малом и великом матуром – правећи се тако као да се ништа није догодило, један други приступ био би и образовно и васпитно далеко прикладнији. А он би полазио од пуке истине – „нешто“ се, ипак, догодило.
Буквално је читав свет изврнут наглавце, а наша просветна власт се прави да то не види. Уместо да се у ванредним околностима школе отворе према стварности, оне остају приковане за утврђене планове и програме за које сви, али баш сви знају да неће бити испуњени. Привид је у реду, можемо се правити да хоће, али пошто знамо да неће, дозволимо да се испод тог привида одигра прави педагошки рад за који, у то не треба сумњати, овдашњи школски кадар има капацитета. Заједно са дописом, наставницима је морало стићи и упутство о томе како да разговарају са децом о епидемији и великим променама које она носи са собом.
Тако би школе послале најважнију педагошку поруку: не смеју се затварати очи пред стварношћу. Уместо те поруке, школе на челу са министром говоре деци да је стварност небитна, битни су само унапред прописани задаци који са том стварношћу немају никакве везе. Тако министар просвете по ко зна који пут јасно демонстрира да себе види као једино одговорног према свом шефу (не, не мислим на Брнабић), а не према деци и просветним радницима за чије је добро институционално задужен да се стара. Његова поданичка педагодија подразумева широм затворене очи – за истину.
Могућ је, разуме се, и другачији приступ од широм затворених очију. Такозвано учење на даљину никако не може заменити непосредну наставу у школи и ни близу не може да добаци до смисленог образовно-васпитног рада. То тако мора јасно да се каже. Што не значи да од учења на даљину треба одустати. Али, због његове смањене делотворности, треба му ограничити циљеве. Учење на даљину лишено је многих кључних сврха физичког присуства у школи. Од непосредне социјализације до физичког контакта између деце. Школа учи децу да у телесном смислу живе заједно са другима. Учење на даљину то не може.
И од тога треба кренути – уз хитан допис, наставници су морали добити и смернице како да објасне деци да настава коју сада имају није права замена за школу. С једне стране, разуме се, за децу је важно да и даље имају наставу. Али, подједнако је важно и да знају да на дуге стазе та настава коју сад имају није исто што и школа. Уместо да се то крије, о томе треба говорити. Када се то каже, отвара се простор и да се објасни зашто се прибегло неадекватној замени. Са децом се напросто мора говорити о епидемији и њеним последицама. То је сад важније од формалног испуњавања плана и програма. О томе из министарства до школа ништа није стигло.
Из дописа и упутства, види се да у министарству постоји свест о томе да нису свој деци у једнакој мери доступни ресурси неопходни за учење на даљину. Али, нико се није потрудио да објасни шта се ради са децом која немају рачунар код куће или довољно брз интернет. У материјалима једино стоји да родитељи деце која немају рачунар или интернет треба да од наставника узму одштампане материјале. (Шта ће бити ако се уведе потпуна забрана кретања, остаје да нагађамо.) Тако добијамо један број деце која ће бити искључена из наставе, а ако и не баш сасвим искључена, онда сасвим сигурно понижена министарском небригом за њих. (Ако се неко пита како би се могла показати брига, одговор је једноставан: дати/позајмити тој деци рачунаре и обезбедити им излазак на интернет.)
Ту није крај. Министарство из неког разлога подразумева да су и међу наставницима сви подједнако опремљени, те да сваки просветни радник може од куће организовати наставу на даљину. Не може. А то што не може, добрим је делом последица деценијског ниподаштавања просветних радника које се огледа и у њиховим ниским примањима. Србија је разваљена земља са махом сиромашним житељима, укључујући и ђаке и просветне раднике. Али, видели смо, не само што заговара педагогију затварања очију, министар је и сам слеп за истину. Другим речима, заједно са дописом, директорима је морао стићи и упитник за наставнике. Тако би се забележили наставници, као и ђаци, којима је потребна помоћ.
Уместо таквог упитника, стигао је један други, у коме се подразумева да је све већ обезбеђено, иако апсолутно сви знају да није. Уместо да у ванредним околностима држава стави на располагање своје ресурсе просветним радницима, она ради управо обрнуто: користи приватне ресурсе просветних радника и представља их као своје. При том чак ни не пита нити дозвољава могућност да просветни радници кажу – ми то немамо. Али, када би они то и рекли, за очекивати је да би министар само одмахнуо руком. Јер, њему то није битно, важан је само привид.
Извор: Пешчаник.