Данас ме је један од пријатеља на ФБ подсетио на нашег учитеља. Написао је : „Да је Жижовић жив, био би поносан“. Та мала реченица скоро да ми је натерала сузе на очи.
Јер, у ствари, ја после свих ових година могу да кажем да сам поносна што ми је Драгослав Жижовић био учитељ. И нисам га заборавила, мислим да га нико из нашег разреда ОШ “Влада Аксентијевић“ није заборавио.
Учитељ Жижовић, био је драгуљ мог детињства. Био је први учитељ који је у својој режији организовао за наш разред рекреативну наставу у његовом родном селу Горњи Бранетићи, где је и његов отац био учитељ. Спавали смо у задружном дому на војничким креветима – са једне стране велике сале- девојчице, са друге стране – дечаци. На бини, иза завесе, поставио је две кофе – роза за девојчице, и плаву за дечаке, за случај да се неком припишки у току ноћи.
Будио нас је музиком са плоче – свирала је труба. Онда бисмо истрчали напоље у пижамама и умивали се и прали зубе на сеоској чесми. Па смо онда радили мало гимнастике. Увече би свако дете покрио и пољубио, а успављивао би нас чувеном нумером „Тишина“.
Звали смо га ТАТА.
Наставу нам је држао понекад у старој основној школи, и ми смо седели у скамијама. Понекад је настава била на ливади, у шуми, код старе воденице, на речици.
Водио нас је у школски малињак, да кобајаги помажемо сеоској деци – услов је био да нико не може да изађе из малињака, а да се није толико најео малина – да му се кад зине, послења малина не види у грлу! Уча је то проверавао.
Водио нас је да се купамо и скачемо на бомбу у стари бетонски базен, пун пуноглаваца. Уча је стајао у базену, а ми смо му скакали са рамена.
Водио нас је код сељака, својих рођака, да видимо тек отељену телад, и јагањце, и грдио нас кад бисмо из барица покупили гушчија јаја.
За мој и сестрин рођендан, организовао је да сви беремо маргарете да се украси наша торта.
Будио би нас ноћу, и шапатом јављао да идемо у поход, давао би нам лозинку, и ми смо ишли за њим у тишини, по шуми, а онда би неки сељак узвикнуо иза жбуна – СТОЈ! Ми Вриштимо од страха- а онда се пали батеријска лампа и сељак износи огромну врећу са наполитанкама и бомбонама и кексом марке Таково из Горњег Милановца, и свакоме дели заслужену награду.
Учитељ је то тако организовао.
За сва такмичења, делио нам је медаље – чоколадне, пробушене концем и качио нам их за врат.
Правио нам је колибе.
И кад би се летовање завршило, у глас смо му у аутобусу певали песму „Чика уча има фарму, ија ија о“ . А кад би наш аутобус стао испред основне школе, и пре него што потрчимо родитељима у загрљај, уча би нас постројио у две врсте.
„Нежне моје девојчице, и драги моји дечаци“… успео би да изговори, пре него што почне да јеца од туге што се растајемо.
Ми смо се гуркали, пазећи да се не насмејемо.
А онда би за свако дете из гепека аутобуса извадио по једну шољу сира и по једну шољу кајмака из Горњег Бранетића, да однесемо својој браћи и сестрама.
И тек тако је могао да почне наш дечији летњи распуст.
Шта хоћу да кажем?
У мом животу, поред маме и тате, огроман простор заузима и тај диван, јединствени човек. Да, и он ме је стварао.
Наш учитељ , Драгослав Жижовић, човек кога смо звали ТАТА.
Мирјана Бобић Мојсиловић
Напишите одговор