Људи су често збуњени јер не знају да у случају болести детета, коме не може да се помогне у земљи, постоје фондови којима треба да се обрате за помоћ, па организују хуманитарне акције прикупљања новца
Случај једанаестомесечног дечака Чарлија Гарда, који болује од ретког генетског поремећаја, месецима је једна од главних тема у британским медијима. Малишан се лечи у болници „Грејт Ормонд стрит” у Лондону, а његови родитељи Кони и Крис тражили су одобрење да га одведу на експериментално лечење у САД. Међутим, лекари британске болнице су били против такве одлуке аргументујући је тиме да то неће помоћи детету, да третман на коме родитељи инсистирају није оправдан и да би дете патило. Случај је завршио и на суду, јер у овој земљи постоји процедура да ако родитељи нису сагласни са одлуком медицинара онда суд доноси одлуку.
У овом случају суд је пресудио у корист болнице, доневши одлуку о палијативном збрињавању дечака у болници где лежи.
Након њихове жалбе, Европски суд за људска права је крајем прошлог месеца донео коначну одлуку о томе да Чарлијеви родитељи не могу да га одведу у САД.
Уследио је велики притисак на лекаре и болницу, у расправу су се укључили и представници Ватикана, конгресмени и председник САД, оспоравајући одлуку суда и пружајући подршку родитељима да дете, ипак, треба да оде на третман у Америку и да му се да било каква шанса у лечењу. Родитељи маленог Чарлија су са њиховом подршком протекле недеље предали лондонској болници петицију са више од 350.000 потписа са захтевом да се дете отпусти из болнице ради одласка у САД на експериментално лечење. У међувремену су прикупили 1,4 милиона фунти донације, што је довољно за одлазак у САД и за терапију. Новац им је донирало више од 83.000 људи из целог света.
„То је наш син и као родитељи мислимо да морамо имати право да му дамо прилику за живот”, објаснила је медијима Чарлијева мајка Кони.
Цела прича је у Великој Британији покренула јавну дебату о поверењу у доношење лекарских одлука, који треба да доносе одлуке у интересу детета и без уплива емоција које „замагљују” одлуку, али и о томе да ли родитељима треба реално објаснити да ли постоји нада за лечење њиховог детета или им треба омогућити хватање за последњу „сламку” и одлазак на третмане за који су негде прочитали да могу да помогну? И у Србији су људи често збуњени јер се дешава да не знају да у случају болести детета коме не може у земљи да се пружи помоћ постоје два буџетска фонда којима треба да се обрате за помоћ, па путем интернета траже могућности за одлазак у неку инострану болницу, уједно организујући хуманитарне акције прикупљања новца.
Проф. др Зоран Радојичић, директор Универзитетске дечје клинике у Тиршовој и члан Надзорног одбора Буџетског фонда за лечење у иностранству, објашњава да је природна потреба и право сваког човека да за блиску особу која је оболела тражи све могућности за излечење. Ипак, лекари су ти који морају да дају мишљење и коначан суд о лечењу сваког пацијента, а то је управо показао и овај случај у Енглеској.
– У Србији смо формирали Буџетски фонд при Министарству здравља како би се решили проблеми финансирања одласка деце у иностранство. На располагању нам је довољно новца за свако дете за које је дијагностика и лечење у иностранству оправдана и даје реалну шансу за излечење или унапређење квалитета живота. Догоди се да лекар у болници у иностранству пита пацијента зашто су се одлучили за иностранство када у Србији ради одличан стручњак за тај проблем.
Веома је важно не манипулисати емоцијама породица, пружити им подршку и у најтежем моменту професионално донети одлуку у најбољем интересу детета. Некада је једино одговорно престати са болним и исцрпљујућим третманима, подржати породицу и пружити могућност за одлазак детета који је достојанствен и лишен патње и бола – истиче др Радојичић.
Он је апеловао на све који организују хуманитарне акција да уваже процене лекара и одговорно планирају процес јер сматра да је то, пре свега, важно за болесно дете и породицу, али је од значаја и за цело друштво, јер су наши људи спремни да помогну, што је важно не злоупотребљивати.
Према речима Верана Матића, председник Надзорног одбора Буџетског фонда за лечење у иностранству, од формирања овог фонда држава више нема проблем да обезбеди лечење било којем детету, било где у свету, ако за то лечење или дијагностику не постоје услови код нас.
– Ипак, и даље имамо СМС акције, и у највећем броју случајева, родитељи и не покушавају да затраже средства од Буџетског фонда. Веома је важно искористити ову могућност јер у комисијама овог фонда седе наши најбољи стручњаци, који ће моћи да одаберу и најадекватније медицинске установе у свету, али и да прате случајеве када се после интервенција врате у земљу. Постоји читава линија одговорности, од доношења одлуке о адекватној установи, одговорност за то да су средства утрошена на најадекватнији начин и транспарентно извештавање. Када год је могуће, доводе се најбољи стручњаци у нашу земљу и, поред неопходних интервенција, корист имају и наши лекари који тако пролазе најбољу могућу обуку – каже Матић и додаје да никоме не могу да се забране хуманитарне акције, али да они који их организују морају да дефинишу шта заправо желе тим акцијама да постигну. Он се пита да ли је за пацијента брже и ефикасније да се скупљају средства путем СМС акција или да се обрате неком од државних фондова који располажу средствима за лечење у иностранству и који је интерес тих хуманитарних фондова ако се дешава да не желе да открију детаље о пацијентима када им се јаве представници државних фондова са намером да помогну у обезбеђивању средстава за лечење у иностранству.
Аутор: Данијела Давидов-Кесар
Итвор: Политика
У овом случају суд је пресудио у корист болнице, доневши одлуку о палијативном збрињавању дечака у болници где лежи.
Након њихове жалбе, Европски суд за људска права је крајем прошлог месеца донео коначну одлуку о томе да Чарлијеви родитељи не могу да га одведу у САД.
Уследио је велики притисак на лекаре и болницу, у расправу су се укључили и представници Ватикана, конгресмени и председник САД, оспоравајући одлуку суда и пружајући подршку родитељима да дете, ипак, треба да оде на третман у Америку и да му се да било каква шанса у лечењу. Родитељи маленог Чарлија су са њиховом подршком протекле недеље предали лондонској болници петицију са више од 350.000 потписа са захтевом да се дете отпусти из болнице ради одласка у САД на експериментално лечење. У међувремену су прикупили 1,4 милиона фунти донације, што је довољно за одлазак у САД и за терапију. Новац им је донирало више од 83.000 људи из целог света.
„То је наш син и као родитељи мислимо да морамо имати право да му дамо прилику за живот”, објаснила је медијима Чарлијева мајка Кони.
Цела прича је у Великој Британији покренула јавну дебату о поверењу у доношење лекарских одлука, који треба да доносе одлуке у интересу детета и без уплива емоција које „замагљују” одлуку, али и о томе да ли родитељима треба реално објаснити да ли постоји нада за лечење њиховог детета или им треба омогућити хватање за последњу „сламку” и одлазак на третмане за који су негде прочитали да могу да помогну? И у Србији су људи често збуњени јер се дешава да не знају да у случају болести детета коме не може у земљи да се пружи помоћ постоје два буџетска фонда којима треба да се обрате за помоћ, па путем интернета траже могућности за одлазак у неку инострану болницу, уједно организујући хуманитарне акције прикупљања новца.
Проф. др Зоран Радојичић, директор Универзитетске дечје клинике у Тиршовој и члан Надзорног одбора Буџетског фонда за лечење у иностранству, објашњава да је природна потреба и право сваког човека да за блиску особу која је оболела тражи све могућности за излечење. Ипак, лекари су ти који морају да дају мишљење и коначан суд о лечењу сваког пацијента, а то је управо показао и овај случај у Енглеској.
– У Србији смо формирали Буџетски фонд при Министарству здравља како би се решили проблеми финансирања одласка деце у иностранство. На располагању нам је довољно новца за свако дете за које је дијагностика и лечење у иностранству оправдана и даје реалну шансу за излечење или унапређење квалитета живота. Догоди се да лекар у болници у иностранству пита пацијента зашто су се одлучили за иностранство када у Србији ради одличан стручњак за тај проблем.
Веома је важно не манипулисати емоцијама породица, пружити им подршку и у најтежем моменту професионално донети одлуку у најбољем интересу детета. Некада је једино одговорно престати са болним и исцрпљујућим третманима, подржати породицу и пружити могућност за одлазак детета који је достојанствен и лишен патње и бола – истиче др Радојичић.
Он је апеловао на све који организују хуманитарне акција да уваже процене лекара и одговорно планирају процес јер сматра да је то, пре свега, важно за болесно дете и породицу, али је од значаја и за цело друштво, јер су наши људи спремни да помогну, што је важно не злоупотребљивати.
Према речима Верана Матића, председник Надзорног одбора Буџетског фонда за лечење у иностранству, од формирања овог фонда држава више нема проблем да обезбеди лечење било којем детету, било где у свету, ако за то лечење или дијагностику не постоје услови код нас.
– Ипак, и даље имамо СМС акције, и у највећем броју случајева, родитељи и не покушавају да затраже средства од Буџетског фонда. Веома је важно искористити ову могућност јер у комисијама овог фонда седе наши најбољи стручњаци, који ће моћи да одаберу и најадекватније медицинске установе у свету, али и да прате случајеве када се после интервенција врате у земљу. Постоји читава линија одговорности, од доношења одлуке о адекватној установи, одговорност за то да су средства утрошена на најадекватнији начин и транспарентно извештавање. Када год је могуће, доводе се најбољи стручњаци у нашу земљу и, поред неопходних интервенција, корист имају и наши лекари који тако пролазе најбољу могућу обуку – каже Матић и додаје да никоме не могу да се забране хуманитарне акције, али да они који их организују морају да дефинишу шта заправо желе тим акцијама да постигну. Он се пита да ли је за пацијента брже и ефикасније да се скупљају средства путем СМС акција или да се обрате неком од државних фондова који располажу средствима за лечење у иностранству и који је интерес тих хуманитарних фондова ако се дешава да не желе да открију детаље о пацијентима када им се јаве представници државних фондова са намером да помогну у обезбеђивању средстава за лечење у иностранству.
Аутор: Данијела Давидов-Кесар
Итвор: Политика
Напишите одговор