Predstava o bezuslovnoj ljubavi, u kojoj je neko voljen takav kakav je, deluje veoma primamljivo. Izgleda da je ljudima privlačnije da budu voljeni na ovaj način nego da oni nekog drugog vole „bezuslovno”. Zato se treba zapitati šta je bezuslovna ljubav i da li je uopšte moguća.

Osećanje ljubavi jedne osobe prema drugoj rezultat je emocionalnog vezivanja do kojeg je došlo zato što je prva osoba veoma pozitivno ocenila drugu osobu kao ljudsko biće. Osoba koja voli, oseća da voli zbog toga što je prethodno ocenila da je druga osoba uspešno ispunila određene kriterijume. Prema tome, ispunjenje datih kriterijuma jeste uslov za pojavu ljubavi. Kako to važi za pojavu bilo koje ljubavi, onda je jasno da nema smisla govoriti o bezuslovnoj ljubavi.
Kada bi ljubav zaista bila bezuslovna, tada bi bilo nemoguće prestati nekoga voleti. Tada bi druga osoba uvek bila voljena, bez obzira na to šta je uradila ili nije uradila, bez obzira na to kakva bi bila. Znamo da u stvarnosti to nije slučaj: ljudi prestaju da vole onda kada procene da drugi više ne ispunjava njihove važne kriterijume. Ukoliko druga osoba uradi nešto zbog čega osoba koja ju je volela promeni predstavu o njoj iz veoma pozitivne u veoma negativnu, tada je moguće ne samo da prestane ljubav već da je zameni prezir ili mržnja.
Mnogi ističu da bezuslovna ljubav jeste moguća jer oni tako vole vlastito dete. Ali upravo u tom „dokazu” je skriveni uslov: vole svoje, a ne neko drugo, tuđe dete.
Romantično očekivanje osobe da će naći pravog partnera koji će je voleti bezuslovno jeste siguran put u razočaranje. Bez obzira na to da li je to fantazija razmaženog deteta koje očekuje da u odraslom dobu pronađe nekoga ko će ga voleti onako kako su to činili mama i tata ili je to fantazija zanemarenog deteta koje veruje da ima pravo da u odraslom dobu dobije onu ljubav koju nije dobilo u detinjstvu, ona je nerealna. Kako postoji velika razlika između roditeljske ljubavi i partnerske ljubavi, nijedan partner neće moći da zameni ili nadoknadi roditeljsku ljubav.
Najveći problem sa zahtevom da budu bezuslovno voljeni imaju oni koji ne razlikuju sebe od svojih postupaka, tako da smatraju da svako ko ih iskreno voli mora da prihvati i svaki njihov postupak ili želju. Svaku kritiku, zamerku ili suprotnu želju oni doživljavaju kao negaciju da ih partner bezuslovno voli, zbog čega protestuju, opirući se pokušaju „uslovljavanja”.
Koncept „bezuslovne ljubavi” je bio korisna antiteza onoj vrsti emocionalnog ucenjivanja kada jedna osoba uslovljava drugu osobu ili dete: „Voleću te ako uradiš to i to, a ako ne uradiš, neću te voleti”, ali je kao nedovoljno definisan stvorio novu vrstu neostvarivih ljubavnih očekivanja, a time i problema u ljubavnim vezama.