Ovih dana i nedelja u izolaciji, roditelji i deca su upućeni jedni na druge mnogo više nego obično. Iako bismo svi voleli da što pre izađemo izvan četiri zida, ono što je napolju prepuno je neizvesnosti i velikih, a nevidljivih, pretnji. Zato se za izvesnost i sigurnost okrećemo onima koji su nam najbliži i svakodnevno tu, pored nas.
Kad je reč o roditeljima i deci, takva situacija može biti veliki izazov za proces SEPARACIJE, koji svakom ljudskom biću, počevši od samog rođenja, omogućuje da postane individua. Kao rezultat tog procesa, uspostavljaju se zdrave GRANICE između deteta i njegovih najbližih, a zatim i svih ostalih. O važnosti tih granica, o tome koliko su one dragocene da bismo jasno videli i sebe i drugog, da bismo jedni drugima prišli i istinski se međusobno povezali, bilo je dosta reči u našem prethodnom razgovoru.
Upravo o granicama, i pogubnim posledicama njihovog nepostojanja, reč je i u jednoj od poznatih mitoloških priča, koju ovog puta nudim roditeljima i deci kao podsticaj za razgovor i bolje međusobno upoznavanje. Kao i priča o Dedalu i Ikaru, ona je deo moje nove, još neobjavljene, knjige Mala mitološka radionica, i vaši čitaoci su prvi koji imaju priliku da je pročitaju.
ZAUVEK SJEDINJENI
Priča o Hermafroditu
Hermafrodit je bio jedno od mnogobrojne dece boginje Afrodite. Ona je, kao boginja ljubavi, i sama bila vrlo zaljubljiva, pa su deca imala različite očeve. Hermafroditov otac bio je bog Hermes, tako da je dečakovo ime sadržalo imena oboje njegovih roditelja, ali on je odrastao daleko od njih.
Hermafrodit je odrastao okružen brigom i pažnjom vodenih nimfi Najada, u pećinama na planini Idi u Maloj Aziji. Ta planina se pominje u jednoj od najpoznatijih priča iz grčke mitologije, koju, pod naslovom “Parisov sud”, možeš naći u knjizi koja se zove Lavirint. Bio je izuzetno lep dečak, a kad mu je bilo petnaest godina poželeo je da vidi sveta, pa je napustio zavičaj. Lutajući tako po nepoznatim krajevima, jednog dana je ugledao nimfu Salmakidu kako se kupa u jezercetu kraj jednog izvora. A kad je ona njega ugledala, smesta se toliko strašno zaljubila da je poželela da se potpuno sjedini s njim. Hermafrodit je, međutim, ostao ravnodušan, pa se ona okrenula i otišla. Ali nije odustala – sakrila se iza jednog drveta i zaljubljeno ga posmatrala. Kad je pomislio da je ostao sam, Hermafrodit se svukao i ušao u vodu da se okupa. Salmakida je, međutim, uskočila odmah za njim, potpuno obuzeta željom da se s njim stopi. Uprkos mladićevom opiranju, čvrsto se obavila oko njega i počela da doziva bogove moleći ih da je zauvek spoje s njim. Bogovi su joj tu molbu uslišili, ali su ih time oboje unesrećili. Kako to? Probaj najpre da smisliš svoj odgovor, a onda možeš pogledati šta o tome piše u drugom delu knjige.
Rešenje
Bogovi su, izgleda, sasvim doslovno shvatili Salmakidinu želju da se zauvek sjedini s lepim mladićem, pa su njih dvoje spojili u jedno biće! To biće imalo je odlike oba pola – muškog i ženskog, tako da je bilo istovremeno i muškarac i žena. Istovremeno, međutim, nije bilo ni muškarac, ni žena. I to nikog od ovo dvoje s početka priče nije usrećilo: Hermafrodit, po kome se otada zovu sva dvopolna bića, prestao je da bude onaj prelepi mladić kakav je dotad bio. Salmakida se, doduše, stopila s njim, ali su time nestali i ona i on! Da bi se dva bića volela ona moraju, pre svega, biti DVA bića, između njih mora postojati granica. Ako granice nema, nema ko koga da ugleda, da mu priđe, da ga dodirne, da ga voli, da mu dâ ruku…
Imaj ovo na umu uvek kad se zaljubiš.
Autor: dr Nada Korać