Ponašanje deteta se formira roditeljskim stavovima, a ne činjenicom da li je raslo samo ili okruženo braćom i sestrama. Najčešći mitovi o jedincima uključuju agresivnost, asocijalnost i razmaženost.
Deca koja odrastaju bez braće i sestara nikad ne nauče da dele, nemaju razvijen osećaj empatije, razmaženi su i uvek grabe sve samo za sebe… Ovo su samo neki od stereotipa koji neopravdano prate decu koja odrastaju u porodici u kojoj nema mlađe ili starije dece. Psiholog Suzan Njuman kaže da su i danas najčešći mitovi oni koji kažu da je jedno dete u porodici razmaženo, agresivno, nesocijalizovano ili usamljeno.
Tako je mit o tome da su jedinci razmaženi verovatno najrasprostranjeniji. Ipak, da tome nije baš tako ide u prilog i činjenica da prilično razmažene dece ima i u porodicama s više dece.
Njuman, autor knjige o zadacima roditeljstva s jednim detetom, kaže da su brojna istraživanja poslednjih 30 godina opovrgla mitove o jedincima te da se oni ne razlikuju u ponašanju od vršnjaka. Njihovo ponašanje, naime, najvećim delom zavisi od vaspitanja.
Dugo se smatralo da su jedinci manje komunikativni od druge dece jer nemaju braće, ali ta deca se najnormalnije razvijaju jer komuniciraju s drugom decom u parku, vrtiću, školi ili tokom igranja.
Sledeći mit odnosi se na čestu frazu “jedinci su usamljeni“, kako naglašava Njuman, istina je potpuno drugačija. Najčešće vole da budu u društvu druge dece baš zato što nemaju braću i sestre te se stoga više od drugih trude da budu prihvaćeni u igri i uopšte u društvu.
Stereotip da deca jedinci šefuju svima oko sebe takođe je vrlo prisutan, ali naređivanje drugima, baš kao i zahtevnost ili razmaženost, jednako postoji i u porodicama s više dece. Deca to rade onoliko koliko im roditelji dopuste. Takođe su i zahtevni do granice tolerancije roditelja, što ne zavisi od broja dece u porodici.