Понашање детета се формира родитељским ставовима, а не чињеницом да ли је расло само или окружено браћом и сестрама. Најчешћи митови о јединцима укључују агресивност, асоцијалност и размаженост.
Деца која одрастају без браће и сестара никад не науче да деле, немају развијен осећај емпатије, размажени су и увек грабе све само за себе… Ово су само неки од стереотипа који неоправдано прате децу која одрастају у породици у којој нема млађе или старије деце. Психолог Сузан Њуман каже да су и данас најчешћи митови они који кажу да је једно дете у породици размажено, агресивно, несоцијализовано или усамљено.
Тако је мит о томе да су јединци размажени вероватно најраспрострањенији. Ипак, да томе није баш тако иде у прилог и чињеница да прилично размажене деце има и у породицама с више деце.
Њуман, аутор књиге о задацима родитељства с једним дететом, каже да су бројна истраживања последњих 30 година оповргла митове о јединцима те да се они не разликују у понашању од вршњака. Њихово понашање, наиме, највећим делом зависи од васпитања.
Дуго се сматрало да су јединци мање комуникативни од друге деце јер немају браће, али та деца се најнормалније развијају јер комуницирају с другом децом у парку, вртићу, школи или током играња.
Следећи мит односи се на честу фразу “јединци су усамљени“, како наглашава Њуман, истина је потпуно другачија. Најчешће воле да буду у друштву друге деце баш зато што немају браћу и сестре те се стога више од других труде да буду прихваћени у игри и уопште у друштву.
Стереотип да деца јединци шефују свима око себе такође је врло присутан, али наређивање другима, баш као и захтевност или размаженост, једнако постоји и у породицама с више деце. Деца то раде онолико колико им родитељи допусте. Такође су и захтевни до границе толеранције родитеља, што не зависи од броја деце у породици.