Младен Шарчевић: Ако је цео свет напустио класичан начин рада, зашто ми ништа не мењамо?

Младен Шарчевић, оснивач и генерални менаџер образовног система „Руђер Бошковић“
„Наша мисија да једног дана, некога у министарству, убедимо да је ово што ми радимо добро и пожељно да се прошири. То је страшно битно. Многа паметна деца нам одлазе. Жеља ми је да ова земља једног дана има много успешних младих људи којима је циљ и интерес да остану овде и подигну квалитет живота на виши ниво. То се неће догодити само по себи. Они увек кажу да је то скупо, али то нема цену!“
mladen-sarcevic
Учитељи као моделари наших личности вешто прикупљају крхке комадиће стеченог васпитања, усвојених навика и знања, културног наслеђа, креативности, талента и вештина које свако дете носи у себи.
Оваква шароликости материјала од којих је људска душа саткана, само у вештим рукама правог мајстора могу се преточити у поштење, част, искреност, толеранцију, снага духа и тела, другим речима, у израстање деце у добре, образоване и надасве успешне људе.
Тај процес познајемо под називом ОБРАЗОВАЊЕ.
Наука тврди да је образовање природни процес које људска јединка спонтано спроводи и стиче се не само слушањем речи већ и искуством из окружења.
Учитељи могу једино помоћи великом послу који се одвија, као што слуге помажу господару.
У том процесу, они ће бити сведоци процеса откривања људске душе и њеног успињања до Новог Човека који неће бити жртва догађаја, већ ће имати јасну визију која ће усмерити и обликовати будуће људско друштво.
О животу посвећеном образовању деце, о учењу, надању и испуњењу снова, о исконским вредностима занимања УЧИТЕЉ, разговарамо са господином Младеном Шарчевићем, оснивачем и генералним менаџером образовног система „Руђер Бошковић“.
Завршили сте ПМФ, одсек за географију. Дипломирали сте са 22 године, завршили постдипломске студије, смер Заштита животне средине на БУ?
Захваљујући родитељима, кренуо сам раније у школу. Већ негде у шестом разреду основне школе сам знао шта хоћу. Својевремено сам писао приповетке и песме и желео сам да будем путописац, књижевник. На факултету сам већ после прве године имао висок просек и добио статус студента који има право на убрзане студије. Асистирао сам већ током прве године као волонтер.
Када су се у Београду отвориле мултидисциплинарне студије, био сам потпуно одушевљен. Професор са мог матичног факултета је тамо био један од предавача. Ја сам „природњак“, реке су ме увек занимале, као и њихова заштита, тако да сам за тему на последипломским студијама одабрао заштиту вода.
Како сте дошли до радног места професора у школи?
На факултету сам био асистент-волонтер, а пошто сам тежио ка независности, морао сам да се запослим. Имао сам понуду да прво радим у једној средњој школи, а тада нисам ни знао имам ли талента за рад са децом. Деца су нешто што плени, њих морате волети, али им не чините добро ако их превише „мазите“. И управо томе данас учим своје професоре, да деци не смеју да буду мајка, јер мајку имају код куће. Можете им бити пријатељ, али одређена граница, коју не смеју да пређу, мора да постоји.
Били сте касније и директор школе?
Тада сам био веома млад и колектив ме је изабрао без икакве политичке позадине, јер никада нисам био политички активан. Тако млади и пуни енергије, убрзо се нађете у многобројним одборима и комисијама на нивоу актива Београда који су тих година били јако озбиљни. Затим прихватате волонтерске улоге и успешно решавате постављене задатке. Било је потребно стећи знања и изучити разне законе и образовне стандарде.
Како је дошло до тога да оснујете прву школе?
Прву приватну школу сам основао као стручни оснивач, без свог капитала. Ради се о гимназији Милутин Миланковић. Добио сам задатак, после завршетка бомбардовања, да оснујем ову школу како би почела са радом исте године у септембру, што је била скоро немогућа мисија.
Сви чланови тима су тражили један разумнији рок од најмање годину дана, а ја сам прихватио рок од осамдесет дана. То је био први пројекат где сам желео да у пракси спроведем све оно што сам до тада научио. Власници су имали капитал и договор је био да ја испуним финансијски план а да, истовремено, структура рада буде јако софистицирана како се у њу не би могао мешати били ко са стране, што у државним школама није био случај.
Финансијски план за Гимназију Милутин Миланковић је био испоштован. Проблем је настао у трећој години, када су сви почели да се мешају, није било улагања у људски кадар и прича није ишла својим током. Ипак, за мене ово није само бизнис. Затим оснивам Прву приватну економску школу у Београду, па потом Прву приватну гимназију у Подгорици – Црна Гора. Разишао сам се са тим људима и кренуо у другом правцу, да оснујем нашу школу која би била нешто што ће дете одвести на Оxфорд, Харwард, Сорбону.
Познато је да уводите највише стандарде у образовне системе. На који начин то постижете?
Образовни стандарди подразумевају увођење најпризнатијих програма за припремно (доакадемско образовање). Ту постоје светски узори као што су Цамбридге програми од 5 до 16 година и ИБ програми од 16 до 18 година. Посебно је важно уводити организационе стандарде ИСО 9001 и ИQ-нет у образовању. Потребно је да прихватите услове тих асоцијација, да аплицирате и да будете потпуно спремни за процесе ауторизације. Значи, изузетно добри услови рада, опрема, савремена наставна технологија, одличан људски ресурс који је ушао у личне међународне лиценце. Потребно је да сте озбиљни, одговорни и професионални. Такође је важно да сачувате све битне вредности националне културе и особености.
Да ли наша држава показује довољно интересовања за таленте?
То је још једна од наших мисија. Десет процената нашег укупног буџета се издваја за децу која имају посебне таленте и вештине. То нису мала средства, деца то остварују кроз делимичне и потпуне стипендије, а да при том не очекујемо ништа за узврат. У почетку смо све црпели из наших педагошких знања, а када смо направили нешто, онда смо почели да путујемо и одмеравамо где смо. Сада је разумљиво да знамо где смо у односу на велике системе. Наша држава нема законски решено питање субвенционисања оваквих установа, а зарад интереса ученика. Све европске државе у својим законодавствима имају решене позиције подршке за надарене ученике.
Каква је била Ваша визија када сте се одлучили на оснивање овакве школе?
Године 2003, када смо оснивали школу, законодавство није дозвољавало оснивање приватних основних школа, па смо морали да почнемо да градимо кућу од крова, тј. да прво радимо на пројекту оснивања Гимназије. Тим који је основао ову школу има много искуства. Крајње амбициозно смо ушли у тај пројекат. Рекао сам да неће бити лако, али и да немам намеру да одустанем. То су дуге утакмице. Мора да прође доста времена, као вино које мора да одлежи. Мора да се ради брзо, али никако брзоплето.
Мој циљ није био да направимо школу у којој ће се брзо и лако долазити до дипломе, већ школу која ће ученицима помоћи да се после матуре, без икаквих проблема, упишу на факултет. И не само то, већ да наши студенти на пријемним испитима, на озбиљним факултетима, буду у првих 10. Нама су већ две генерације сто посто успешне на међународној матури. Имамо резултате изнад светских просека. У националним програмима имамо шест свршених генерација матураната и сви су веома успешни.
Наши клинци на ПИСА тесту имају јако лоше резултате јер им знање није функционално. Ако је цео свет напустио класичан начин рада, зашто ми ништа не мењамо? Свет је већ прошао кроз фазе кроз које ми сада пролазимо. И није да наша деца не знају, они имају знање, али не умеју да га примене. Мора да се развије база, систем по коме ће деца научити да примене стечено знање. И није само то циљ. Ми радимо на формирању личности, развијању свести код наше деце. Наша одговорност тако постаје много већа. Организујемо низ хуманитарних акција, не само да бисмо помагали онима којима је помоћ потребна, већ и да бисмо развили свест о првостепеној одговорности.
Пре пет година смо формирали смотру истраживачких радова, која има за циљ да популаризује учење и науку. Додељујемо годишње награде у облику рачунара, путовања, поклона деци, јер код нас нико не награђује ђаке. Али верујемо да када радите брзо и добро – онда се систем мења. Смотра је из регионалне прерасла у републичку, а затим у међународну.
Ко је, поред Вас, учествовао у оснивању гимназије Руђер Бошковић?
Као прво, мој партнер је Душко Чутурило, суоснивач, и још једна група људи која је ушла са оснивачким капиталом. Нисмо имали довољно капитала, али нисмо зауставили причу. Као она прича о чаробном пасуљу… Само што сам ја сам морао да нађем пасуљ да бих дошао до краве. За то је потребно пуно, пуно вештина. У једном сам тренутку, истовремено, водио три школе: у Земуну, на Кошутњаку и у Подгорици. И то је било могуће! Врло брзо смо задобили и поверење јавности. Млађи партнер у Основној школи је и мој заменик г-дин Драган Штулић. Битна особа која сада води академски сектор, је веома искусан школски радник, г-ђа Нада Вуковић, као и многи други битни и способни људи.
Када сте почињали, те 2003. године, јесте ли имали визију да ће та школа изгледати баш овако каква је данас или бисте нешто променили?
Све што замислим увек јасно и кажем својим колегама, породици, пријатељима. Увек се шалимо да имам кристалну куглу и да све погађам. То је у ствари само добра логика. Почели смо свесни да постоји 20 посто вируса и то прихватили, а сада смо дошли до тога да имамо око 3 посто ситуација које се могу и морају поправити. Не бих мењао ништа, јер имамо тим који побеђује.
Колико сте полазника имали прве године рада?
Прву генерацију школе је уписало 86 ђака, а сада их имамо 570 и више од 200 на листи чекања.
Врло смо системски радили по питању учења и праћења детета. Постоје 4 чиниоца, један је оснивач, други је професор, трећи родитељ и четврти ученик. Сви морају бити задовољни. Не сме се штедети на било ком углу тог квадрата. Код нас ради 45 међународних професора који могу сада да оду у било коју другу земљу да раде, имају одличан ЦВ, а сви су потекли из нашег система. Родитељи слободно могу да се баве својим пословима и да знају да им је дете на сигурном, у сваком погледу. И та прича око учења је наша одговорност. Основна разлика између нашег и система деведесет посто школа које сам ја обишао по свету или овде, је што нико неће да преузме одговорност и да обећа да ће дете изаћи као изграђена личност. Мени је најбитније да они буду пре свега добри људи, да као такви заврше ову школу. И ми то постижемо. То је основна прича.
Нисмо од оних који допуштају принцип – ја сам дао новац и сад могу да радим шта хоћу и како хоћу. Ја оцену и диплому не могу да поклоним и није ми у интересу да они изађу из школе, а да немају одлична знања.
Године 2005. сте основали прву приватну Основну школу у Србији. То је био прилично храбар потез?
Да, 2004. је донет закон по коме могу да се оснивају приватне основне школе. Ја сам лично 10 година водио полемику у медијима и говорио на ту тему, још док сам био директор у државној школи.
Наш тим је једини био спреман да то први уради и од нас су то многи очекивали, нарочито родитељи. Увек је велика одговорност нешто урадити као први јер у Србији, у том тренутку, ради више хиљада основних школа, од којих су неке веома добре. Све очи су биле упрте у нас, нисмо имали права на грешке, а морали смо и да докажемо тезу: Да ли ће та школа доказати квалитет и оправдати поверење укупне просветне јавности?
Радите ли по програму Министарства просвете?
То је наша законска обавеза. Сам пројекат је дозвољавао да се многа добра решења из педагошке теорије и праксе могу применити и проширити на добробит ученика. Дали смо квалитетнију могућност изборних програма, интензивирали енглески и друге језике, увели менторски рад и обавезност учења у школи, појачали смо тим са више специјалиста за многе области итд.
Које уџбенике користите?
Сада је велика конкуренција на том пољу, на срећу. Оно што уџбеник не може да реши, ви можете уз помоћ других материјала. Увели смо нове, иностране уџбенике за језике. Нема овде помодарства, морате бити равноправни део света. Никада нисмо заборавили своју културу. Круна тога је увођење српског језика као међународног предмета у оквиру ИБ-а међународне матуре уз квалитетно неговање националне културе. Користимо добре домаће али и увозне уџбенике (нарочито за међунродне програме), а наши професори припремају бројне дидактичке материјале, збирке и приручнике. Сада су почели и у државне основне школе да уводе неке нове системе …
Треба имати узоре, Cambridge  је узор свима, зашто не би био и нама, то је одлично и то уводи добру конкуренцију у ову област.
Углавном се, за сада, у државним школама иде на билингвалност у језицима (француском, италијанском, немачком…), а не на интегрисање наших програма са признатијим и бољим програмима. На пример, хрватска држава је интегрисала националне програме I и II године гимназије са Цамбридге програмом тог нивоа (после система „Руђер Бошковић“), а то је имало за циљ превазилажење класичног начина учења (репродуковање чињеница) и увођење функционаног знања. I њихови ученици су имали лоше резултате ПИСА теста као и наши ( Cambridge је аутор тих тестова). Други пример је да су све бивше републичке СФРЈ, још почетком деведесетих, акредитовале поједине државне гимназије по ИБО систему и остварују програме тзв. „Међународне матуре“, а наше власти то још нису урадиле.
Сада имате и Cambridge primary ?
Да, имамо од 2008. године и дели се на два нивоа. Први ниво обухвата почетак од шест година. Крајњи циљ овог интегрисаног система је да ће завршни тест наши ученици урадити добро и на српском и на енглеском језику и тиме смо сачували све интересе националне школе. Ми смо две године са њима радили, поступак усаглашавања свих програма природних наука, математике и других области, зато је тај процес тежак и дуготрајан.Много је боље организовано градиво у односу на узраст, а први ниво је нешто што обухвата добар корпус општих знања. Други ниво обухвата три године завршних разреда основне школе где је основна разлика промена начина рада (ка функционалним знањима) са много тимског рада, интердисциплинарних приступа, решавања проблемских задатака итд. Кроз оба нивоа ученици усавршавају енглески језик и способни су да наставу прате и на српском и на енглеском језику.
Како су се Вашем систему прилагодила деца која су у 4. разреду дошла у Вашу школу? Јесу ли били задовољни или су желели да се врате у своју школу?
Били су задовољни, јер то је управо онај четврти елемент о коме смо говорили, а то су ђаци, а ми гледамо да им школа буде лепа. Имамо велики број секција, путовања, екскурзије, пројекте, смотре, што је све деци занимљиво и тачно знамо кад је нешто тешко и када треба да им приуштимо ту врсту одмора и занимљивости. Генерално, њима недостаје време за дружење, што ми кроз поменуте активности надокнађујемо, чинимо много тога да им процес учења не буде само напор већ у много чему и задовољство.
Јако је битан фактор редовног часа који се не ремети, чија је успешност око 70 посто у усвајању градива. Осталих тридесет посто чине менторски часови. Систем у Руђеру је тако направљен да се стално раде провере како би ученик, али и професор, видео где је са одређеним градивом. Тада наступају менторски типови рада, прво као помоћ у учењу, а касније и ка проширивању знања и интересовања. Ово се показало као јако добар приступ и олакшало је учење. Иде се на суштину, на срж ствари.
Како је организован један дан основаца?
И у гимназији и у основној школи организација је иста, с им што основци имају мање редовних часова, а више додатних активности, радионица итд. Ујутру су најсвежији, па и код једних и код других прва два-три часа користимо за „теже“ предмете, затим долази други блок где им дајемо мало релаксације кроз секције, спорт или ако је некоме остало нешто још да научи уз подршку ментора. После овог блока следи ручак, затим се враћамо на наставу мањег интензитета и последњи блок је, наравно, учење. И морам да напоменем да постоје стручни ментори, што значи да цео пројекат прати један велики тим људи. Овде је оцена само сигнал шта треба радити даље. Раде се две велике провере, два пресека, крајем првог полугодишта и у мају (тестови систематизације). Многи не желе да примене наш систем рада, јер им се чини да је много скуп, а они желе да уштеде, а неке приватне школе које покушавају да га копирају, брзо увиде да је утакмице компликована и одустају. Покушавају да уштеде на кадру, дакле ментори не постоје, што нас доводи до закључка да резултат не може бити као код нас. Потребно је много улагања, труда, новца, да би резултати били на високом нивоу.
Наше школе немају чак ни факултативно предмете који се тичу, на пример, правног система наше државе. Да ли се слажете да децу треба учити и практичним стварима?
Наравно да дâ. Са тим се у потпуности слажем. У наставним програмима је много новина и морате да разумете да се не сме вршити ампутација ни једног предмета да би се убацило учење о практичним стварима и наша држава је тога свесна. Међутим, у свету је то другачије решено. Морате у самој структури од петнаест предмета нешто променити. Има случајева да на општем смеру неко има три часа физике недељно, а неће изабрати физику за даље школовање. Њему су довољна и два часа, док ће онај коме је то један од приоритета, изабрати и трећи час. Свет је избацио те посебне вештине и знања на такозвани креативни сервис. Мора се променити приступ и гледати кроз призму, а не само једнолинијски. Морате се бавити организацијом једног школског дана, ми имамо толико додатних програма и зато запошљавамо велики број координатора. Мој избор је целодневна настава. Немачка, на пример, покушава да достигне скандинавски систем тако што ће двосменски систем пребацити на једносменски тј.да се ради целодневно, подразумева се да за то треба и пуно новца. Ствар је у томе што се код нас јако мало баве децом, не примењују се позитивна светска искуства, не улаже се много у људе у настави и не мењају се шаблони. Веома сам поносан што је овакав приступ, какав смо ми направили, дао добре резултате и добро функционише.
На који начин тестирате децу која долазе код вас?
У основној школи (за упис у први разред и у предшколски програм) раде се стандардизовани тестови за те узрасте које спроводе школски психолози. За гимназију се раде тестови способности, али понекад и посебне провере знања. Ради се и процена профила личности детета, а посебна пажња се посвећује његовом васпитању. Ове године је урађена процена емотивне зрелости ђака првака и резултати нису били охрабрујући. Стручњаци криве родитеље… Ја нисам по струци психолог, али сам свестан чињенице да се у данашњем времену многи недовољно баве својом децом. Ту мислим и на породице и на установе које пребацују одговорност једни на друге. Ми примењујемо принцип да не постоји „трговачки приступ“ овом проблему, већ стручни. Замисао да родитељи по сваку цену упишу дете раније у школу, се селективно примењује , а потрудимо се и да родитеље убедимо у штетност тих намера. Када је у питању законска „зрелост“ за полазак у школу, а дете показује емотивну незрелост, школа укључује цео тим људи који раде на превазилажењу таквих ситуација.
Деца показују емотивну незрелост, али иста та деца поседују и виши степен знања. Како ви излазите на крај са таквим изазовима?
Видите, код нас је пракса да се тај период адаптације на школу, код деце тог узраста, активно прати, што је изразито у првих месец дана. Разуме се да се, код тежих случајева, укључе и родитељи који такође проведе одређени број сати током дана у школи. Наша предност је то што смо направили здраву средину, амбијент, па се овакви проблеми уз, разуме се један систематизовани приступ, брзо решавају. Јављали су се и случајеви да је дете на граници, тј. да му је потребна нека припрема пред полазак у први разред. Када се нађемо у оваквој ситуацији, најбитније је проценити шта је најбоље за дете. Оваква врста припрема је дала повољне резултате у пракси. Направили смо услове да овакво деде буде праћено, анимирано, можда у извесној мери и више него дете које није имало потребе за оваквом врстом припреме.
Потпуно је другачији случај када дете иде брже од својих вршњака, у таквим примерима се показало да је добро не кочити такав напредак, већ кроз неки додатни стимулативни садржај то поспешити али без претеривања.
Кажите ми колико родитељи могу да утичу на ваш рад са њиховим дететом? Како прихватате сугестије таквог типа?
Прихватамо многе сугестије, али све у оквирима легитимности. Докле год њихова сугестија не представља притисак на дете -то је у реду. Догоди се да родитељ жели да бира будућу професију свог детета по сваку цену, а то није добро. Тада се разговара са родитељима, предоче им се чињенице, мишљења стручњака који раде са њиховим дететом, предлажу се занимања на основу успеха у различитим областима. Напомињем да родитељ мора да буде укључен, али само у мери у којој не угрожава дете.
Родитељи често сматрају да, управо зато што за приватно школовање свог детета издвајају већу суму новца, имају право и да се више мешају и намећу своја мишљења. Какав је случај код вас?
Кључ свега је разговор и, ако је потребно, прећићемо иста питања и по неколико пута, а све у интересу детета. Родитељ мора да разуме да је цео систем постављен у интересу ученика и да су све одлуке усмерене ка тој потреби. Мора да постоји велика доза поверења и једног отвореног дијалога у којем се све опције испитају пре него што се донесе одлука. Али, за то је потребно да познајете своје ученике. Зато нама родитељи верују, а поверење се мора заслужити. Никоме не дозвољавам „бушење система“, и због тога смо ранијих година штитили систем и раскидима уговора. Морате бити у том делу „тврди“. За мене су сви родитељи исти, а приоритет ми је добро дете и његов успех.
Имате ли у плану да проширујете капацитете, с обзиром да је велика листа чекања?
Па, видите, то је велика дилема. Питање је колики је то број који може лепо да се прати. Мислим да смо дошли до оптимума. Даља је дилема да ли остати специјалиста у припремном образовању или систем вертикално подићи на високо образовање. За сада одбијамо многе позиве за регионално ширење. У последњих пет година имамо много контаката и жеље да се неки акредитовани, високо цењени факултети лоцирају са првом годином овде, да будемо један истурени регионални центар неких врло важних факултета, што би било јако добро. То је нека будућа мисија, али то не може пречицом. То морате полако, уз много провера. Мој крајњи циљ је да будемо Цамбридге центар за овај део Европе, макар за прву годину економије и права, па на даље.
Имате веома развијену логистику као превоз од куће до школе и назад, обезбеђење,видео надзор, исхрана…
Све додатне услуге и сервис (ван интелектуални) је веома развијен:
• организујемо индивидуални и групни превоз где је понашање ученика под контролом;
• оројне посете музејима, позориштима, сајмовима, археолошким, еколошким и другим локалитетима;
• организујемо одличне екскурзије у земљи и иностранству (авио превоз) уз обавезу изузетног понашања ученика. Свако непоштовање правила доводи до санкција и губљења привилегија;
• исхрана у школи;
• здравствена нега;
• обезбеђење;
• спортске, културне и друге организације;
• сервис гардеробе, прибора, библиотеке, уџбеника и многих других потреба;
• нема туча, дроге, бахатог понашања и свих других лоших манира;
• посебно се ради на развијању добре комуникације између ученика, запослених, родитеља и јавности;
• функционише електронска комуникација са родитељима и путем Е-дневника и СМС-порука, уз живу комуникацију.
Колико запослених радника имате?
Преко 170 запослених на 570 ученика. Такви су стандарди.
На који начин бирате наставни кадар?
По слуху. Ставим се у улогу ученика када радим интервјуе. Ја водим разговоре са професорима на почетку и на крају године, то им одређује категорију плате и напредовања. Сматрам да професор мора имати талента за овај посао. Морате знати да комуницирате са децом, да их придобијете. Подразумева се да знање имају и да се едукују док раде, да иду на семинаре и курсеве. Имамо избор за најбољег професора, по оцени деце и менаџмента. Наши ученици имају прилику да оцењују професоре и то ради савет ученика или ђачки парламенти. Професоре, некако, најтеже погоди када ученици оцене да немају смисао за хумор. Знате, у просвети се обично каже – шта знају деца, али кад родитељ нешто каже то се поштује. Па, не седе родитељи у клупама, него деца. Морам да се похвалим да смо ми сад Цамбридге едукативни центар за регион за лиценцирање кадрова. То је велики успех.
Да ли ћете отварати сличне образовне центре још негде у Србији?
Одустао сам од те варијанте. Не могу да испратим квалитет образовања. Није ствар у томе да отворите школу, дате пар семинара, поделите петице и да онда дете не положи пријемни на факултету. То, пре свега, није морално. Ви сте том детету упропастили каријеру. Ја не бих желео да се мојој деци то деси и зато примењујем исте идеје и циљеве за ове клинце као и за своју децу. Хоћу да стварам паметне, самосталне и самосвесне личности. За то је потребно много труда. Потребан је посебан кадар.
Имате ли, уопште слободног времена. Како га проводите?
Врло мало. Али волим риболов и роњење, доста читам и гледам да што више времена проводим у правој природи.
Постоји ли нешто што бисте променили у својој каријери, сада када се осврнете?
Био бих поново „Милан Ковачевић-путописац“ и даље ме то није прошло. Волео бих да сам имао треће дете. То што га немам ми страшно смета.
Вас животни мото?
Ја не верујем у лаке приче!!!! Не одустајем. Кад иде тешко – добро је, кад вас нешто кочи, крените још брже. Што се дилема у школи тиче, њих нема. Интерес ученика је решење сваке дилеме.
Извор: http://www.profitmagazin.com/
Интервју је рађен у септембру 2009. године.