Došla nam je na red i ekskurzija. Večno bolna tema. Deca je vole, roditelji plaćaju, a nastavnici moraju i da je realizuju, i da pretrpe baražnu vatru, jer su optuženi u javnosti za sve, od previsokih cena i lošeg smeštaja, do dnevnica koje za taj posao dobijaju. Svakom nastavniku ekskurzija presedne, od momenta kada treba da obavesti roditelje o tome, do momenta kada se sa putovanja vraća. Zato većina mojih kolega kaže kako bi platili čitav iznos tih dnevnica iz svog džepa, samo da na ekskurziju ne idu.
Naravno da je u današnjim okolnostima dopis o ekskurziji kod roditelja izazvao salve besa, naročito kod onih koji su se štrajku i obustavama protivili. Oni kao da su dočekali svoj momenat. Jer… mogli ste da ne radite i terate politiku… ugrozite budućnost naše dece… da ne pomislite na njihove maturske ispite… a na ekskurziju možete da ih vodite… dnevnica se ne odričete. Opet uvrede, opet optužbe, opet nerazumevanje. Nema dogovora ni jasnog i suštinskog uvida u problem koji nas deli. Jer, opet kažem, ovom društvu se svesno indukuje bes prema školi. Zato su deca na ulici, a nastavnici u štrajku. Da poslože stvari na svoje mesto.
Bez potrebe za pravdanjem, evo kako jednom nastavniku izgleda odlazak na ekskurziju.
Obaveštenje o ceni i terminima dobije od uprave škole. Sve to je prošlo procedure tendera, Saveta roditelja, računovodstvenu obradu. Nastavnik u tome ne učestvuje. On nastupa u momentu kada dobije gotove papire i stane pred roditelje, sakuplja saglasnosti, prati uplate, prozivaju ga za kašnjenje istih, sravnjuje račune. Usput sa decom dogovara sve što je za ekskurziju potrebno, od ponašanja do hrane, smeštaja, kolektivnog duha, napominjanja šta treba uraditi u kriznim situacijama i procene istih, razmeštaja po sobama gde uvek neko ostane uskraćen, ili se u međuvremenu posvađa, pa se spiskovi menjaju. Kako se dan ekskurzije bliži, tako se nastavniku vraćaju sve one slike sa prethodnih i strah raste, jer se on ne seća druženja, već svega onoga što je bilo mučno i opasno. Seća se besnih vozača i nesaradljivih turističkih vodiča, promašenih puteva, mučnina i povraćanja. Seća se kako je na jednoj ekskurziji, dok su deca još izlazila iz autobusa, video svog učenika usred prometne raskrsnice u Beogradu kako žuri prema kiosku brze hrane. I sada čuje škripu kočnica i zahvaljuje bogu na srećnom ishodu. Seća se večeri u Vrnjačkoj Banji kada su deca smeštena po sobama, pa je došlo vreme za kafu, ali se u prvom srku pojavilo obezbeđenje da kaže kako deca prelaze sa jedne terase na drugu i sa sprata na sprat. Sa spoljašnje strane. Vrati mu se film na scenu kada se ispred kolone koja ulazi u jedan manastir pojavi predsednik opštine gde gostuju i naredi da napuste teritoriju te opštine, jer su deca meketanjem uvredila kinesku delegaciju koja se u poseti našla. Seti se isto tako jednog deteta koje se požarnim stepenicama popelo na zvonik i sablasnog muka koji prethodi stanju srčanog udara dok čeka da isto to dete bezbedno siđe. Oseća hladnoću noći koja nikako ne prolazi jer ne sme da zaspi. Zna da će se u rano jutro jednog dana obuti i obući, a zatim se isti takav, bez tuširanja i izuvanja, sutradan vratiti. A vratiće se srećan kada kaže roditeljima da je sve bilo dobro, bez problema, i školi napiše izveštaj kako je sve realizovano po planu. Jer su sva deca vraćena kući zdrava i čitava.
Pred polazak na put će pakovati hranu, bar desetak sendviča i hrpu grickalica. Ne samo za sebe, iako mora da prizna kako voli da jede po autobusima, već za one koji nemaju. Njima će ćuškati da drugi ne vide. Jedan deo kesica će sačuvati za povratak kada deca potroše sve zalihe novca, pa gladna čekaju povratak kući. Uz hranu, pakovaće brufene, paracetamole, probiotike, flastere, zavoje, tablete protiv povraćanja. Rasitniće novac za usputne toalete.
Tokom puta će obilaziti decu i u oba pravca kroz autobus, na svaka dva metra, odgovarati kuda idu i kada će stići. Crtati način kretanja kroz mesta koja se obilaze i satnicu koju treba poštovati. I taman kad pomisli da je sad svima sve jasno, neko će pitati: kada stižemo, gde treba da se nađemo, ima li u ovom gradu Mek, moramo li svi da idemo, zašto ne šetamo malo sami.
U restoranima na ručku ili doručku ubeđivaće decu kako je hrana koju su dobili sasvim dobra i pitaće ih šta fali puteru, marmeladi, medu, mleku, pire krompiru, pohovanoj šnicli, ali deca će odmahivati glavom i odlaziti na pice i hamburgere. A onda će konobara zamoliti da spakuje nenačete bečke šnicle i čekati momenat kada deca ostanu bez para. Podeliće im te šnicle, a oni će se otimati zaboravljajući da su ih par sati pre toga sa prezirom odbili.
Jedino uživanje koje oseti biće samo u posmatranju dece, razgovorima i šalama, ali sve to će biti potisnuto do poslednje stanice za odmor i toalet na povratku sa puta. Tek posle toga, kada prebroji decu, kada su svi tu, kada niko nije povređen, nikoga nije ujeo pas, niko ne plače jer ga je drugarica ostavila, a drug uvredio, nastavnik može opušteno da sedne i još bar deset puta odgovori na pitanje kad stižemo. Ali sve je prošlo. Sve je dobro prošlo. Hvala bogu i nebesima, sve je dobro. A onda da se da u brigu na šta da potroši dnevnice koje će dobiti tek kada ekskurzija bude isplaćena u celosti. Jer, osim što je nastavnik, on je i žirant. Toliko ga ovo društvo ceni.
Zato se bunim i zato štrajkujem. Čeznem za jednom boljom školom koja će imati drugačije koncepte za sve, pa i za ekskurzije. Ove danas nemaju pravu svrhu. Osim što im se deca raduju kao prozoru u jedno novo iskustvo. Treba to menjati, prilagoditi duhu vremena, jer nije ekskurzija samo autobus i hotel, plus par manastira i muzeja gde se ocvali kustosi deci obraćaju kao i svim ostalim posetiocima nabrajajući nizove činjenica, dok ista ta deca šaraju pogledom po plafonima i traže mesto gde ih nastavnici neće videti. Ona treba da bude edukativno putovanje koje je prirodni nastavak školskog gradiva. Uz to, ona je i mesto radosti, druženja i slobode. Socijalizacije. Odrastanja. Samostalnosti.
Nadam se i jednom boljem društvu koje će znati kako stvari funkcionišu, gde će građani biti upućeni, znati da se procedure poštuju, imati svest da sve zavisi isključivo od njih, a ne od neke više sile, da nisu primorani na bilo šta, nisu žrtve, već činioci. Tako i za ekskurzije. Nastavnici, roditelji i deca moraju biti kreatori ovakvih putovanja, ali ne na papiru, kao danas, već uz punu odgovornost aktivnog učesnika. Tada će se antagonizmi pomiriti jer će svako znati šta mu je zadatak, šta se od njega očekuje i šta mora da pruži. I to menja stvari. Jer dovodi do poštovanja i uvažavanja. A to je ono što našem društvu veoma nedostaje.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca