Министарство просвете није упутило посебне препоруке на који начин да поступају наставници и директори ако ђаци одбију да носе маске у школи, речено је Данасу у неколико образовних установа.
Да ли ће и којим прописима то бити регулисано, има ли директор право да ученику који одбија да носи маску ускрати право да наставу похађа у просторијама школе и упути га да часове прати од куће, питања су на која из Министарства просвете нисмо добили одговор.
Министар просвете Младен Шарчевић више пута је поручио да деци која не буду носила маске следује укор, па чак и суспензија.
Почетком августа најављивао је да ће бити донета „посебна правила и уредба који ће важити у ванредним ситуацијама, а то је да ученик може бити суспендован, јер ако буде чешће скидао маску, он ће угрозити безбедност друге деце“.
Пре неколико дана, међутим, министар је поручио да у свакој школи постоји правилник о понашању ученика у коме су јасно дефинисане лакше и теже повреде дужности.
„Ако је ученик опоменут једном-двапут, то је лакша повреда. Али уколико је више пута поновио опструктивно понашање, то је тежа повреда. Према томе и казне су веће – подвукао је Шарчевић, док више директора са којима смо разговарали тврди да неношење маске као прекршај не постоји у постојећим правилницима о понашању ученика.
И док део јавности мисли да су Шарчевићеве претње „пуцањ у празно“, секретари школа са којима смо разговарали указују да и у актуелним школским прописима постоји основ да ђаци који се не буду придржавали прописаних мера Кризног штаба буду санкционисани. Наиме, Упутство о мерама заштите здравља ученика и запослених за основне и средње школе, које је донео Кризни штаб, предвиђа да школско и ненаставно особље све време боравка у школи треба да носи маске. Кризни штаб препоручује да и ђаци док су школи носе маску, а да је могу скинути само када седе у својој клупи и слушају наставу.
Правници кажу да је поменути документ Кризног штаба обавезујући за ученике, те да се због његовог непоштовања може применити члан 83 Закона о основама система образовања и васпитања, који прописује одговорност ученика.
Тај члан у тачки шест дефинише као тежу повреду обавезе ученика „понашање којим угрожава властиту безбедност или безбедност других ученика, наставника и запослених у школи, у школским и другим активностима које се остварују ван школе, а које школа организује и које доводи до њиховог физичког и психичког повређивања“.
За теже повреде обавеза школа је дужна да води дисциплински поступак, а ученику се може изрећи укор директора, укор наставничког већа (што повлачи и смањење оцене из владања) или искључење из школе (важи само за средњошколце).
Ипак, упућени сматрају да школе неће прибегавати овако драстичним казнама, те да ће се неношење маске пре третирати као лакша повреда обавезе ученика.
За изрицање опомене, укора одељењског старешине или укора одељењског већа није потребно да се води дисциплински поступак већ се ове мере само изричу ученику и констатује у напоменама у дневнику и уписује у ђачку књижицу.
А да би уопште до тога дошло школе морају у свој интерни акт – Правилник о понашању ученика, запослених и родитеља унети одредбу да су препоруке Кризног штаба о мерама заштите здравља обавезујуће.
Школа је дужна да обавести родитеље да је ова одредба унета у Правилник, што онда даје основ за кажњавање ђака који се не буду придржавали обавезе да носе маску. Правници кажу да на овај начин школа себе штити од родитеља који одбију да њихово дете носи маску док слуша наставу у школи.
Медији су претходних дана писали о извесним родитељским групама које су на друштвеним мрежама делиле образац изјаве, позивајући родитеље да потпишу да не желе да њихово дете носи маску у школи.
У изјави коју родитељ треба да потпише стоји да се „забрањује наставном и ненаставном особљу да врши принуду, наговарање, убеђивање или било какав други вид психолошког притиска над дететом, а из разлога обавезног ношења заштитних маски за време боравка у школи“.
Уз опаску да упутство о коришћењу заштитних маски у школама није правно обавезујуће, у писаној изјави којом се укључује у побуну на крају пише: „Ја сам као његов родитељ одлучио да је за његово здравствено стање због свих негативних појава код ношења заштитних маски најбоље да исту не носи.“
У побуну против маски се затим укључио и покрет „Живим за Србију“, чији су чланови упутили захтев Министарству просвете да ношење маске буде добровољно.
Најаве антимаскера изазвале су бес наставника, а претње укором врха просветних власти негодовање родитеља.
Да ли је ефикаснија претња кажњавањем или упорно опомињање и објашњавање ђацима зашто је битно да носе маске у затвореном простору питали смо психолошкињу Марину Виденовић са Института за психологију Филозофског факултета у Београду.
Она напомиње да истраживања потврђују да живимо у држави у којој грађани имају ниско поверење како једни у друге, тако и у све државне институције.
Такође, дијалога, сукобљавања различитих мишљења у циљу долажења до најбољег решења, размене аргумената нема ни на нивоу предизборне кампање, ни у комуникацији између наставника и ученика.
– Ту можемо приметити један, већ сад устаљени образац комуникације. Министарство доноси одлуку у име свих нас и за добро свих нас, али у сам процес одлучивања не укључује све заинтересоване стране јер то није начин на који ово друштво функционише. Можемо да претпоставимо да један део грађана унапред има став да је свака одлука која потекне са те адресе погрешна и само чека како да нападне и оспори свако решење. Одређени број има критичке примедбе и можда и жељу да учествује у доношењу бољег модела, али не постоји начин на који би могли да се укључе. Због тога постоји велики отпор. И како се Министарство бори против отпора? Тако што прети казном. Тако потпуно затвара врата дијалогу и не оставља могућност да добије сараднике и да сви заједно радимо за циљ који сви делимо: да нам деца добију максимално од наставе, а да им здравље не буде угрожено. Исти образац комуникације је постојао и у начину на који функционише Кризни штаб током епидемије – каже Виденовић.
Она сматра да је претња адолесцентима казном за неношење маски вероватно „претња упразно“, што додатно смањује њен ефекат.
– Да будем јасна, ја се слажем да ученици треба да носе маске и науче да штите себе и друге, али мислим да начин како је та порука послата није добар – истиче Виденовић.
На питање који су могући негативни ефекти такве поруке Виденовић одговара да то зависи од узраста, карактеристика ученика, начина на који функционише школа, родитеља…
– Можемо лако замислити уплашене ученике нижих разреда који случајно скину маску, па настане паника јер мисле да ће бити избачени из школе. Такође, адолесценти су у периоду развоја када почињу интензивније и критичнијим оком да гледају на одлуке које ми, одрасли доносимо. Они и овога пута уопште нису били позвани да заједно са нама одраслима размишљају, размењују аргументе и имају право гласа око тога шта је за њих најбоље. И овога пута смо им послали јасну поруку: „Не, ми боље од вас знамо шта је за вас најбоље, а ако не будеш радио како ти се каже, ја ћу те казнити“ – наводи наша саговорница.
Према њеним речима, та врста аргументације не треба никад да буде прва и основна, ни у једном периоду дететовог развоја, а тек у адолесценцији губи сваки смисао.
– Можемо очекивати да адолесценти користе исти модел комуникације: “ Е, баш да видим да ли смеш да ме казниш“ или „Казни ме, па шта онда“. И тако опет имамо зараћене стране тамо где је требало да сви будемо на истој страни – сматра Виденовић.
Извор: Данас