Današnji roditelji, mnogo više nego oni koji su malu decu imali pre nekoliko decenija, trude se da u svemu što s decom rade pronađu priliku za učenje. Kad detetu čitaju knjigu, koriste situacije u knjizi da bi diskutovali o nekim važnim temama i čuli šta dete misli. Ako detetu ne dozvoljavaju da gleda crtani, objasniće mu zašto je to tako, nasuprot onom „Zato što ja tako kažem!“ koje nekima od nas i dalje odzvanja u glavi.
Za sve ovo postoji dobar razlog. Istraživanja su jasno i nedvosmisleno pokazala da roditelji koji su uključeni i posvećeni odgajaju decu sa boljim kognitivnim i emocionalnim veštinama.
Ipak, u svemu postoji granica. Pa tako i u uključenosti roditelja u dečje odrastanje.
Na Univerzitetu Stenford jedan od profesora uključenih u istraživanje i izučavanje dečjeg razvoja je profesorka Jelena Obradović. Nova studija koju je sa svojim timom sprovela, a koja je objavljena u martu ove godine, pokazala je da preterana uključenost roditelja ponekad može biti i kontraproduktivna.
U okviru ovog istraživanja, naučnici su posmatrali roditelje dece uzrasta do polaska u školu, dok im se deca igraju, razgovaraju, skupljaju igračke. Roditelji koji su češće prilazili deci u takvim situacijama, davali im instrukcije, ispravljali ih, nešto im sugerisali ili im postavljali pitanja dok se oni igraju ili nešto rade, imali su decu koja su bila generalno „lošija“ u kontroli emocija i ponašanja. Ova deca takođe su mnogo teže prihvatala da sačekaju na nešto, a imali su i slabije razvijene veštine kontrole impulsa.
“Roditelji su danas pod pritiskom da moraju pronaći način da uvek budu uključeni, čak i onda kada se deca zaigraju ili kada jednostavno rade nešto što ste od njih tražili.” rekla je prof. Jelena Obradović, koja na Stenfordu vodi i projekat koji istražuje prilagođavanje i rezilijentnost kod dece.
Ona kaže da preterana uključenost i previše smernica koje su roditelji skloni da daju deci („ta igračka ne ide tu“, „slon se ne crta tako“, „što se ne biste sad igrali žmurke“…) može imati za posledicu da deca ne umeju da održe pažnju na nekoj aktivnosti, da kontrolišu ponašanje i svoje emocije.
„Kada dozvole deci da preuzmu vođstvo u međusobnoj interakciji, roditelji im tada daju šansu da izgrade samostalnost i vežbaju samoregulaciju.“ – rekla je Obradović.
Kako pronaći pravu meru uključenosti?
Pronaći ravnotežu između preterane i nedovoljne posvećenosti detetu je naročito važno u periodu ranog detinjstva, tvrdi Jelena Obradović. To je period kada deca uče da održe pažnju, regulišu emocije i ponašanje bez uplitanja odraslih.
“Ovo je izuzetno važan momenat, kada roditelji moraju da nauče da povuku kočnicu,” rekla je.
Ovo istraživanje obuhvatilo je 102 deteta uzrasta od 4 do 6 godina, a istraživači su otkrili da su deca onih roditelja koji su se previše uključivali u igru i druge aktivnosti deteta dok je ono fokusirano, imala poteškoće sa kontrolom ponašanja i emocija.
Ali, dok je dete pasivno i nije naročito koncentrisano na nešto što radi, veća uključenost roditelja nije napravila nikakvu štetu. Kako objašnjava Jelena Obradović, to znači da roditelji slobodno mogu da se uključe i sugerišu aktivnosti onda kada dete nije fokusirano na neki zadatak.
Kako kaže prof. Obradović, ovo istraživanje nije imalo za cilj da pokaže da roditelji ne treba da se uključe u dečju igru niti da je to nešto loše. Ona kaže da nema ničeg pogrešnog u tome da roditelji predlože ideje i aktivnosti ili savetuju decu o tome šta bi mogli da urade.
Ali, važno je da pažljivo biraju momenat za to. Pomaganjem predškolcu da složi slagalicu, recimo, podstaći ćete njegov kognitivni razvoj i razvoj samostalnosti.
A ulogu vođe roditelj ipak mora i treba da preuzme onda kada deca ne obraćaju pažnju, kada krše pravila ili su slabo koncentrisani na aktivnost kojom se bave.
S druge strane, ponekad je deci potrebno da ih jednostavno ostavite da sami gospodare svojim aktivnostima i vremenom.
Priredila: A. Cvjetić