Мој директор зна да мотивише своје запослене. Он ЗНА да викање, чврста рука и неумољивост дају најбољи резултат

Foto: Canva

Како ви најбоље радите? Како постижете најбоље резултате? Ја кад сам под стресом!

Просто обожавам тај стални, пријатни притисак у стомаку. Мислим да то највише од свега чини да будем продуктивна и да се сконцентришем.

Не знам како ви, али ја недељом увече почнем да осећам оно дивно пецкање око желуца. Сутрадан почиње нова радна недеља! Кад помислим на пролазак поред директорове канцеларије, пресече ме нешто испод груди и то ми је баш, онако, супер!

Волим кад се директор издере на мене чим ме угледа. Уопште није важно зашто, ја то драње чекам и радујем му се. Не желим да будем полтрон и да се захваљујем, али то је оно што осећам – захвалност! Неко троши своје време да бих ја била боља. Што грубље са мном – резултати су видљивији!

Морам да вам испричам како је било кад ме је једном директор изгрдио! Много ми је то помогло. Те грдње се дешавају често, хвала Богу, некад су мање, некад веће, али ову баш памтим.

Дошао је у зборницу, седи нас десетак, причамо, смејемо се. Кад је он ушао, сви смо одмах прешли у оно дивно стање грча. Ућутали смо, сели на своја места, почели да преврћемо вежбанке и разне папире (обратите пажњу – још није проговорио, а ми смо већ постали бољи!).

„Емина!“ – продрао се. „Устани! На шта личе твоје припреме за час?? Колико пута сам рекао како то треба да изгледа? КОЛИКО ПУТА??? Да ли ја причам зидовима??? Причам ли кинески??? Треба ли да ти цртам??? А? Слушам!“

Махао је папирима које сам му дан раније однела. Зацрвенео се од беса. Какав инспиришући моменат! Схватила сам одмах да он то ради за моје добро и добила мотивацију да радим више и боље.

„Како изгледа увод, како опис часа, како циљеви? Да чујем!“ – спустио је главу јер од беса није могао да ме гледа и нервозно тупкао ногом. Уста су му била стегнута.

Колегиница Светлана је кренула нешто да каже, али директор ју је прострелио погледом. „Јеси ти Емина? ЈЕСИ ТИ ЕМИНА????“ Ћутала је. „Ниси, је л’ тако? Онда умукни док те не питам!“

Наравно! Ако пита мене – ја одговарам! Све моје колеге гледају у мене и ћуте. Чекају шта ћу ја рећи! Помислила сам, „Емина, ово је твој дан!“

„Ја сам мислила да…“

„Да си нешто мислила, не бих ја сад био овде! Срамота!“ – рекао је себи у браду. „Данас ти је последња шанса да ово поправиш! Чекам те до три. Ни минут више. Ако опет не буде добро, пакуј прње. Има много људи који би сели у ту твоју столицу и радили како треба!“

Бесно је треснуо вратима.

Знате ли како сам одмах почела да радим боље? Моји часови, па то је постала чиста поезија! Бајка! И то само захваљујући мом директору! Да ми је некад дао неке благе сугестије, да је са мном разговарао мирно, да ми је лепим речима скренуо пажњу где грешим, ништа од свега не би било. Па, ко је још напредовао у таквом окружењу? Ево рећи ћу ја – НИКО! Сем тога, будимо искрени, кад се неко на вас дере, ви га свакако чујете боље. Ако нешто туњаво онако мрмља, трепће, устручава се, на крају вам ништа не буде јасно!

Зашто вам ја ово све причам, питате се ви. Па, зато што моји ученици ово не схватају. Они се буне, не прија им кад неко на њих виче, кад су под стресом. Воле наставнике који са њима разговарају. Који им дају шансу више. Који од часова праве спектакл, а од учионице играоницу. Шио ми га Ђура! Само што ја не знам како да им објасним да је ово што ја радим за њихово добро! Да ће само тако успети у животу. Да понижења, стрес, претње и утеран страх праве најбоље људе. Људе пуне сигурности у себе, спремне да сваки пут дају све више и више, људе који умеју да се заузму и за себе и за друге, који имају, да тако кажем, кичму! Да, то је права реч! Моји ученици ће, „кад одрасту и размисле“, схватити да су због тога што у школу улазе спремни да се неко издере на њих – од теткице до директора, да их понизи, да им запрети, постали бољи људи!

Унапред се томе радујем. Стрпљива сам ја, сачекаћу! Јер, каква би то школа била у којој су деца весела? У којој се смеју? У коју воле да иду?? Па ни ја нисам волела школу и ето – шта ми данас фали? Ништа!