Писање састава није увек једноставан задатак. Ипак, важно је да деца уложе труд и то ураде самостално. Сасвим је у реду да им пре него што почну са писањем дате да прочитају неке саставе на тему сличну оној о којој треба да пишу, али никако није у реду да састав са интернета препишу нити да ви пишете за њих.
Ми вам дајемо два примера састава на тему Мој кућни љубимац, како би ђаци видели како састав треба да изгледа.
Мој кућни љубимац
Једног дана тата је кући донео црно маче. Мама се противила, а брат и ја смо били пресрећни.
Заједно са татом смо маче истог дана одвели код ветеринара. Тата му је рекао да ће маче живети са нама у кући и замолио га да нам објасни све шта је потребно. Свратили смо у продавницу и купили корпу за маче, храну и неке лоптице. Брат и ја смо стрепели мислећи да га мама неће прихватити и да ће га поклонити некоме. Нисмо ни слутили колико смо погрешили.
Мама нас је радосно дочекала и предложила да се мачак зове Мицко. Тог дана је Мицко званично постао члан породице Павловић.
Мачак Мицко је необично леп. Његова црна длака се пресијава на светлости. Зелене очи му светле у мраку. Он је један леп и умиљат мачак. Радо се играм са њим. Обожавам да га гледам док јури лоптицу и својим малим шапама покушава да је дохвати.
Мицко увек осети кад сам тужна. Тада ми се склупча у крило и почне да преде. Уме да се пропне на задње шапе и да ме предњим шапама мази по образу. Увек ме орасположи.
Мама каже да мачке скупљају негативну енергију. Верујем да је тако. Мицко се најпре потруди мене да орасположи, а онда скочи и стане поред пећи. Протегне се а затим се затресе целим телом. Као да жели са себе да отресе моју тугу која је прешла на њега.
Једном се десило да је закачио вазу и разбио је. Очекивао је да будемо љути. Склупчао се испод столице и вирио. Није излазио скоро цео дан. Било ми га је много жао. Узела сам га, мазила и дуго му причала. Објашњавала сам му да нисмо љути и да се то свакоме могло десити. Гледао је у мене као да ме разуме. Можда ме је и разумео, јер од тог дана никад више ништа није разбио.
Свима бих пожелела да имају кућног љубимца као што је мој Мицко. Онда би схватили да увек имају друштво за игру.
*****************************************************************
Пас мој верни пријатељ
Имам доста другара и волим да се дружим. Са њима се играм, делим тајне и путујемо заједно до школе и назад. Ипак мој највернији пријатељ је мој пас Џони.
Купили су ми га када сам био мали и од тог дана смо нераздвојни. Џони је пекинезер. Има браон длаку, а уши су му комбинација црне и браон боје. Сви кажу да су пекинезери пргави и увек љути. Желим да вас разуверим. То уопште није тачно. Мој Џони можда на први поглед тако изгледа, али он је умиљат, мали пас. Живи са нама у стану и сви водимо рачуна о њему.
Купили су ми га родитељи када је био сасвим мали. Тата и ја смо га водили код ветеринара и набавили све што му је потребно. Џони зна када је време за шетњу и чека испред врата. Наше заједничке шетње су нешто најлепше за мене.
Када сам тужан Џони осећа моју тугу. Склупча се код мојих ногу и умиљава се. Некада се заиграмо лоптом па мама мора да нас опомиње да будемо тихи.
Прошле зиме када сам лежао богиње, Џони је све време био уз мене. Лежао је на простирци поред мог кревета. Понекад би пружио предње шапе како би провирио да ме види. Некада је тужно цвилео а некада се оглашавао лавежом. Обавезно је махао репићем као да ме поздравља. Мислим да је тим покретима хтео да ми поручи да оздравим што пре. Када сам се осећао мало боље, Џони је раздрагано скакутао поред мог кревета.
Све време док сам био болестан, нико од другара није долазио да ме обиђе. Знам да је међу њима било и оних који су прележали богиње још у вртићу. Не љутим се на њих, али сам тада био веома тужан.
Можда су ми богиње помогле да схватим да је пас заиста веран пријатељ. Сигуран сам да је Џони мој највернији пријатељ, баш као и ја његов.