Moj tata je jedan, naizgled, hladan tip, onako drven. Svašta bi on i uradio i rekao i pokazao, ali nekako ne ume. Odrastao je bez oca, pa je svoju očinsku figuru oblikovao sam, po nekom osećaju, ne snalazeći se sa emocijama baš najbolje.
Ulazi na vrata, a ja ga čekam sa Vukmanom u rukama. Ulazi i stoji. Ne zna da li prvo da me izljubi ili da spusti stvari ili možda da pogleda bebu ili ipak da se izuje i ode da opere ruke. Od svega toga on je izabrao da stoji. Zacrveneo se on. Zacrvenela se ja. Nešto je ovog puta drugačije. Sada kada mu više nisam samo ćerka nego i majka njegovog unuka, možda naš zagrljaj treba da bude različit od svih prethodnih? Ali vidim, znam, da sam i dalje mnogo više ćerka, a na ovo malo stvorenje što se odjednom tu stvorilo moraće da se navikne.
Mama priskače u pomoć, kao i uvek što ona čini, koordinira pozdravljanje i sve što ide po redu kad, odjednom, TRAS pitanje Plače li ti se? Možeš li da veruješ da tvoje dete ima dete? Svašta, što bi mi se plakalo, odgovara i smešta se u najdalji mogući ugao, tačno po dijagonali od nas dvoje. Svašta, mama! Kakva su ti to pitanja! Nego, kako si putovao?
Posle nekog vremena ipak se zainteresovao za našeg novog člana. Nagovorili smo ga čak i da ga drži, ako se držanjem može nazvati situacija u kojoj on ukočeno sedi, ne diše, ne trepće, a beba mu leži na grudima. Kada su tu probili led, pipnuo ga je i dva puta prstom. Jednom po obrazu, jednom po stomaku, onako, bojažljivo i znatiželjno kao kad se opipava nešto potpuno nepoznato što može biti i opasno, a opet tako krhko i lomno.
I taman kad sam pomislila da nema ništa od onog njegovog obećanja Kad dobijem unuke, preko njih ću nadoknaditi sve ono što sam sa vama propustio vidim dedu kako miriše unukovu kosu, krišom, da niko ne vidi…
Autor: Maja Radović