Драги родитељи, ова прича има срећан крај, а редакцији Зелене учионица послала сам је по наговору свог драгог свекра, који је лекар у пензији и који ми је рекао да овакво искуство може бити драгоцено „упутство“ свим родитељима, ако се икада нађу у сличној ситуацији.
Пре отприлике месец дана, породично смо се упутили на викендицу код пријатеља који имају мало дете, дивно двориште с базеном и кућног љубимца. Боравак у природи, дружење деце истог узраста, предиван дан, ко још може да претпостави да нешто може поћи по злу?
Али да, дешава се.
Тако је у нашем случају био довољан само један секунд да пас ускочи у воду за мојим трогодишњаком који је претходно заронио и поред кога је у базену био тата и још двоје друге мале деце и повреди га шапом. У следећем тренутку видим мужа како подиже сина који плаче, са великом озледом на глави.
Адреналин чини своје, мозак ради 300 на сат, али успевам да се саберем тек толико да схватим да, ако мене види испрепадану, ако му не будем ја сигурност за све што нас чека (а ни сама не знам шта је), мој малиша ће се стварно уплашити.
Петар ми је у наручју, главу смо завили пешкиром, и краичком ока видим како пас покуњено леже испод стола у близини нас.
Петар је вриснуо: „Ево га пас и затворио очи.“
Потпуно мирним гласом му се обраћам и кажем да отвори очи и погледа колико је само пас тужан што се ово догодило, говорим му да је вероватно хтео да га спаси јер није знао колико је Петар храбар и да иако има три године зна да рони с мишићима. Хитна ускоро стиже, а ја своје дете полако припремам на то да ћемо морати до доктора да нам помогне, јер мама и тата не могу да реше проблем. Улазимо у кола хитне помоћи. На моменте се роје мисли: Шта ако је неки прелом? Шта ако има хематом? Ако Вам кажем да ми је мастер рад био на тему говора деце након трауматске повреде главе, онда вам је јасно који сценарији су се већ ређали у мојој глави. Ипак ме Петров осмех враћа: “Види све смо престигли, победићемо!“ говори док му окице сијају.
Умазани од крви стижемо у Тиршову, кажем му да ће сигурно да боли и да ме уштине за руку када њега боли, али да не сме да помера главу да би доктори могли да помогну. Пристиже и тата и мала сестра, као и наш пријатељ чији је пас, сви у ишчекивању шта ће доктор рећи.
Петар не помера главу, тихо плаче и нежно ми стеже руку, као велики.
„Мораће да остане, а до тада још додатних прегледа“.
Предивно медицинско особље Тиршове, који свој посао обавља крајње професионално и с пуно љубави такође је помогло да две ноћи у Тиршовој буду, ако се то уопште може рећи, пријатне.
Када су му стављали браунилу, сестра Вања објаснила му је да ће му ставити лептирића и да ће га после хранити. Петар се није чуо.
До сале смо имали још пар сати, мораће да раде интервенцију у анестезији. У тим тренуцима често ме загрли и својим бистрим окицама пита “Када ћемо кући?“
Кажем му да ће ускоро доћи једна тета да га поведе на место где има светло, и да ће заспати и сањати Блејза и неки брод с пуно сладоледа и када се пробуди да ће мама бити поред њега и да ће ми причати сан. Објашњавам му да само деца тамо могу, само из тог разлога се раздвајамо на кратко. Убрзо после тога сестра долази, даје јој руку и док одлазе низ ходник чујем како јој објашњава „Није ме пас ујео, он је хтео да ме спаси, знаш?“
И баш као што сам обећала, пробудио се поред мене.
“Мама сањао сам брод и знаш који сам ти изабрао сладолед?“
“Који?“, питам знатижељно.
„Породични“, каже мој храбриша.
Прошло је месец дана. Тата се ошишао на ћелаво да буде фрајер, као Петар. И мали брат од стрица се ошишао на ћелаво у знак солидарности.
Петар је пришао пре неки дан да помази неку куцу. Страх се није створио. На превијањима је лепо сарађивао, није било анксиозности од белих мантила. У вртићу је добио љубав и подршку па се још и правио важан што има ожиљак.
Надам се да вам никада ово упутство неће требати, мајке добију невероватну снагу у оваквим тренуцима, али се вероватно многе успаниче, не размишљајући о томе да деца гледају нас, у свему, како реагујемо, шта говоримо. Када дете унапред зна шта га чека и само може да се припреми. Када осећа да ви верујете, верује и оно.
Слагала бих када бих рекла да и овај текст нисам написала са сузама, јер нама родитељима остаје трајнији ожиљак, осећај кривице и преиспитвања да ли смо могли спречити то што се догодило, али и осећај поноса што нисмо дозволили да се развије траума и све последице која она носи.
Уживајте у породичним сладоледима јер су они најслађи.
Петрова мама