Моја баба Драгиња ми је оставила у аманет да не слушам толико шта ко говори колико да гледам ко је тај који говори. Баба је свима све памтила и није се освртала на речи али су јој дела била од изузетне важности.
Била је проницљива и прилично прецизно је умела да разазна људе који живе за идеје од оних који живе од идеја. Прве је сматрала „вантазијама“ и замлатама, а друге покварењацима. Није волела ниједне ни друге, по свој прилици није волела ни идеје in general.
Чим неко удари по патриотизму, социјалној правди, људским правима, великим верским пренемагањима – баба одмах отвори четворе очи, убеђена да тај хоће некако да је превари и нешто да јој прода или узме – или је сам неуравнотежен па у те ствари, далекобило, верује.
Људе је напослетку делила онако како их дели и студиј Холокауста – на злочинце, жртве, помагаче и посматраче. Свако би прошао тај филтер – бил ти мене, синко, на камион па у логор, ил би само окрено главу кад то раде, или би ме сакрио у свом стогу сијена кад пођу на мене?
Нас је као мањинце обликовало то велико колективно страдање, које је изродило један неповерљив карактер због ког живимо у вечној анксиозности, тако је, мање-више, живела и она, у вечном неповерењу.
Читаво ово догађање данас би сматрала лудилом, потпуним лудилом. Ове које живе за идеје би жалила и оплакивала њихову пропаст, јер су лепи, млади и шармантни, а на то је била веома слаба, чим си млад, лијеп и још однекуд помало рјечит – баба те воли. Политичаре који живе од продаје идеја би просто сматрала одвратнима.
Све ово у медијима би мрзела из дубине душе јер – „тај ружни свијет ником ништа није скривио а јопет га нико не воли“ – а, да, сви би јој они били, пре свега – ружни. Ружноћу и одсуство држања није праштала, то је гријех над гријеховима – кад не водиш рачуна о држању него си неква бена.
Код броја један би мрзела то што изиграва жртву. То је надгријех – бити жртва и жалити се. Нарочито ако имадеш “људе под собом”. То се не приличи ни жени, а кад то ради мушкарац, још мушкарац у позицији моћи – на таквог се само у страну отпљуне.
Боже, ја мислим да у нас у свакој другој кући имаш, или си до скора имао – једну бабу већу од живота. Да је среће да су нам оне капу кројиле. Ми би сад били Швицарска, само забавна.
Пише: Моња Јовић