Moja baba Draginja mi je ostavila u amanet da ne slušam toliko šta ko govori koliko da gledam ko je taj koji govori. Baba je svima sve pamtila i nije se osvrtala na reči ali su joj dela bila od izuzetne važnosti.
Bila je pronicljiva i prilično precizno je umela da razazna ljude koji žive za ideje od onih koji žive od ideja. Prve je smatrala „vantazijama“ i zamlatama, a druge pokvarenjacima. Nije volela nijedne ni druge, po svoj prilici nije volela ni ideje in general.
Čim neko udari po patriotizmu, socijalnoj pravdi, ljudskim pravima, velikim verskim prenemaganjima – baba odmah otvori četvore oči, ubeđena da taj hoće nekako da je prevari i nešto da joj proda ili uzme – ili je sam neuravnotežen pa u te stvari, dalekobilo, veruje.
Ljude je naposletku delila onako kako ih deli i studij Holokausta – na zločince, žrtve, pomagače i posmatrače. Svako bi prošao taj filter – bil ti mene, sinko, na kamion pa u logor, il bi samo okreno glavu kad to rade, ili bi me sakrio u svom stogu sijena kad pođu na mene?
Nas je kao manjince oblikovalo to veliko kolektivno stradanje, koje je izrodilo jedan nepoverljiv karakter zbog kog živimo u večnoj anksioznosti, tako je, manje-više, živela i ona, u večnom nepoverenju.
Čitavo ovo događanje danas bi smatrala ludilom, potpunim ludilom. Ove koje žive za ideje bi žalila i oplakivala njihovu propast, jer su lepi, mladi i šarmantni, a na to je bila veoma slaba, čim si mlad, lijep i još odnekud pomalo rječit – baba te voli. Političare koji žive od prodaje ideja bi prosto smatrala odvratnima.
Sve ovo u medijima bi mrzela iz dubine duše jer – „taj ružni svijet nikom ništa nije skrivio a jopet ga niko ne voli“ – a, da, svi bi joj oni bili, pre svega – ružni. Ružnoću i odsustvo držanja nije praštala, to je grijeh nad grijehovima – kad ne vodiš računa o držanju nego si nekva bena.
Kod broja jedan bi mrzela to što izigrava žrtvu. To je nadgrijeh – biti žrtva i žaliti se. Naročito ako imadeš “ljude pod sobom”. To se ne priliči ni ženi, a kad to radi muškarac, još muškarac u poziciji moći – na takvog se samo u stranu otpljune.
Bože, ja mislim da u nas u svakoj drugoj kući imaš, ili si do skora imao – jednu babu veću od života. Da je sreće da su nam one kapu krojile. Mi bi sad bili Švicarska, samo zabavna.
Piše: Monja Jović