Хајде де мајка, нит’ сам ја сис’о кад сам био мали, нит’ је ћале имао превише материјала за игру. Чујемо се када завршиш. Буди јака као што јеси!
Прекинуо сам везу.
Два сата касније се јавила, изашла је из операционе сале, одстранили су јој малигни тумор дојке. И даље сам седео на столици, у истом положају у ком сам остао након спуштања слушалице.
Побегао сам са посла, отрчао на институт, хтео да бацим “некакву медицинску сестру” кроз прозор јер је “селективно” пуштала посетиоце на одељење у време посета.
Касније сам сконтао да сам поранио и овај пут. Дошао сам пола сата пре почетка посете. Тих дана сам стално одлазио пола сата раније, толико времена ми је било потребно да се саберем испред болнице и уђем да видим мајку. Пичка сам. Кажу да су сви мушкарци такви када су болнице у питању. Не знам. Волим да верујем да сам ја ипак пичка на један посебан начин.
Била је насмејана и весела. У розе пиџами. Фоткали смо се, ћале, она и ја, те смо те исте фотке слали пријатељима и сестри. И данас је таква, весела, насмејана и јака. Најјача. Са јеж фризуром. Размишљамо да фурамо чирокане сад, ал’ се бојимо да ће нас се ћале одрећи.
Откако је урадила мамограф, превентивно, знали смо о чему се ради. И од тада се боримо уз њу. Стварно се боримо. Свако на свом фронту. Сестра се бори са тим што је далеко и није уз њу сада, физички; ћале је био спреман да прими хемо терапију уместо ње, то је оно што знамо, вероватно само он зна на шта је све још био спреман, само да јој буде боље; а ја, ја сам се углавном борио са болницама и са одмотавањем филма уназад, чини ми се, све до оног дана, када ме је умало родила у ауобусу (ћути, боље у аутубусу у центру Љубљане, него у ауту покрај пута, у некој селендри, као што је родила моју сестру). П. С. Да, моја сестра је стварно рођена у ауту са шест и по месеци, у некаквој селендри покрај пута, ћале је породио кеву и пупчану врпцу прегризао зубима!
Одмотавао сам филм до сваког оног тренутка када сам макар у мислима био груб према њој. Када ми се није јео спанаћ а баш га је тог дана спремила, јер је нашла свеж на пијаци и купила га.
Некако, тек када одрастеш чини ми се да схватиш труд, жртву и преданост родитеља. Не само својих, већ И туђих. Бар је код мене такав случај.
Чини ми се првог дана откако сам почео да живим сам, много више сам почео да ценим пилећу супу са кнедлама, спанаћ који као клинац нисам волео да једем а сада га обожавам, и чисту, под конац испеглану постељину.
Да не дужим. И даље се боримо. Прошли смо хемо терапију, почели са хормонском и сада идемо у соларијум (читај: на зрачење). Сигуран сам да ћемо се изборити. Нема говора о супротном, нити друге опције. Волим да верујем да смо се већ изборили, те да је ово само превентива.
А ти? Какав си ти борац? Јеси ли се прегледала? Да, да, ти. Та квржица? Јеси ли сигурна да је то “само” масно ткиво? Твоја мајка? Сестра? Бака? Брат? Да, јавља се и код мушкараца. 1 у 1000, али се јавља, и то, чешће него што ја добијам на кладионици, рекао бих.
Рак дојке нису само розе балони, трка длакавих мушкараца у розе штиклама у Кнезу и слични догађаји по тржним центрима у недељи борбе против рака дојке. Поражавајућа чињеница је да се углавном овакве ствари крију и о њима се не прича, посебно у мањим срединама. Лепе сте нам и ћелаве, само да знате. Не требају вам ни перике ни мараме. Ту смо да вас волимо!
Ако 4600 жена које годишње оболе у Србије није довољно добрих 4600 разлога да се преконтролишете или бар да подигнете свест о овом проблему у друштву, разреду, фирми, онда заборавите овај текст.
Ако 1600 жена које умру годишње у Србији од ове болести, није 1600 довољно добрих разлога да пре качења тих сиса на инстаграм исте препипате (Упутсво имате по домовима здравља и на нету, ако вас мрзи да читате исто, дајте дечку линк, или девојци, њима сигурно неће бити проблем да вам помогну) опет заборавите овај текст.
Моја мајка је 1 и довољан је разлог да покушам да подигнем свест о овом проблем.
Извор:jedannenad.wordpress.com