Док су мала, деца жуде за пажњом родитеља. Никад им није довољно, траже увек још, да покажу како нешто умеју и знају, да испричају шта су видели, да задрже мамин поглед на себи који тренутак дуже. У тим годинама, тешко је замислити да икад може доћи тренутак када ће се они затворити у своју собу, превртати очима на свако наше питање и избегавати да нам се отворе и испричају ако их нешто мучи. Зато ту њихову жељу за пажњом узимамо помало здраво за готово. И нема ту ничег неприродног. Готово је немогуће, па и нездраво пружити детету пуну пажњу увек када то пожели и затражи.
Али, када дођу дани да нам је заиста важно да се уз нас осећају сигурно и опуштено, да нам причају о стварима које их можда тиште, тад треба бити врло мудар.
Док сам одрастала, моја мама имала је један посебан трик да ме наговори да јој се отворим и поделим с њом своје проблеме. Готово као да је имала шесто чуло које се увек укључивало када се нешто битно дешавало у мом животу.
Али, она ми никад није постављала питања. Уместо тога, урадила би нешто друго.
Сваки пут кад би осетила да је потребно да са мном разговара, она би неки свој посао донела у моју собу, сала крај мене и радила. Сећам се једне ситуације када сам пролазила кроз веома тешку фазу с мојом најбољом другарицом. Седела сам и прегледала своју колекцију стикера, а мама је са својом корпом веша и даском за пеглање дошла у моју собу и почела да пегла. Без речи.
Мало по мало, кренуо је разговор. У неком тренутку, дошли смо и до школе, а онда и до мог проблема с другарицом. Баш на пола моје приче, пеглање се завршило. И оно што је тад урадила, нећу заборавити никад. Једну од гомила опегланог веша је просто растурила и почела да пегла поново. Испочетка. А разговор се наставио. Никада у свом животу нисам осетила већу блискост с њом него тада. Никада се нисам осетила више виђеном и важном.
Одувек сам била захвална на томе што сам све што се дешава у мом животу могла с њом да делим без страха од ислеђивања или осуде. Једноставно бисмо биле у истој просторији, радећи свака свој посао, а разговор би долазио природно и лако.
Сада, с мојих двоје деце разговарам у вожњи, шетњи или док кувам. Пре неколико дана, када сам осетила да је моја осмогодишња ћерка ћутљива, испринтала сам јесење бојанке, села поред ње и почела да бојим. Пошто сам била ту, отворена, смирена, доступна за разговор, она је почела да прича, а да је нисам ништа питала.
Јер деца, врло често, затворе сва врата за комуникацију ако осете да их пропитујете. А овај једноставан трик, када радите нешто ту покрај њих, функционише фантастично, остављајући деци простор и прилику да се отворе онда када они то пожеле.
Извор: Зелена учионица / Big life journal