„Мила, хајде склони те маказе са стола.“
„Аха, ево…“
Пет минута касније.
„Маказе, рекла сам ти.“
„Евоооо…“
Десет минута касније:
„Јесам ли ти већ рекла да склониш те маказе!? Колико још пута треба да поновим?! Зашто ме игноришеш?“
Дете плачући склања маказе.
Крај сцене.
Познато, зар не? Већина родитеља преживљава ове сцене врло често. И заиста нам у већини случајева није јасно – због чега? Па зар деца воле да вичемо на њих? Зар им није лакше да нас послушају и да избегнемо такве ситуације?
Наравно да јесте. Али, штос је у томе што деца не знају кад ви мислите озбиљно то што сте рекли, ако не мислите озбиљно сваки пут. Деца то не раде намерно. Наравно да не воле кад вичете на њих, али они вас једноставно не могу схватити озбиљно, ако ви то што сте рекли нисте мислили озбиљно.
Ово су најчешћа два разлога због којих вас дете слуша тек кад викнете.
Грешка 1. Детету сте из друге просторије или тек у пролазу довикнули да нешто уради
Слажете веш у соби, истовремено разговарате телефоном и довикнете детету које је у другој просторији да покупи играчке. Шансе да ће оно то и урадити су готово непостојеће. Јер је ваш приступ ситуацији успутан и дете вас не може схватити озбиљно. Ако желите да вас дете послуша, позовите га к себи или ви идите у просторију где је дете, остварите контакт очима и реците шта желите да дете уради.
Грешка 2. Нисте доследни
Ову борбу водим са својим мужем врло често. Он ће рећи деци у пролазу да нешто склоне једном. Рећи ће други пут. Трећи пут ће викнути. Сутрадан, ситуација поново иста. Рећи ће деци да склоне нешто. Они неће склонити. Али овог пута ће он то урадити сам. Јер нема енергије за још једну битку или је једноставно довољно расположен да му то не смета. А некад је тако заиста и лакше.
У таквим ситуацијама деца добијају конфузне поруке. Због исте ствари тата данас експлодира, сутра не каже ни реч. То је она ситуација у којој наше реакције зависе од нашег расположења, те очекујемо да дете то разуме, процени и у складу с тим се и понаша. А то не би могао ни одрастао човек.
Како да деца послушају без викања?
Једноставно – увек мислите то што тражите. Увек останите доследни. На исте ствари немојте данас реаговати на један, а сутра на други начин. И кад тражите од детета да нешто уради, нека то не буде „успут“, већ дајте до знања да сте то стварно и мислили. Јасном, наглашеном реченицом, а ако је могуће и контактом очима.