„Mila, hajde skloni te makaze sa stola.“
„Aha, evo…“
Pet minuta kasnije.
„Makaze, rekla sam ti.“
„Evoooo…“
Deset minuta kasnije:
„Jesam li ti već rekla da skloniš te makaze!? Koliko još puta treba da ponovim?! Zašto me ignorišeš?“
Dete plačući sklanja makaze.
Kraj scene.
Poznato, zar ne? Većina roditelja preživljava ove scene vrlo često. I zaista nam u većini slučajeva nije jasno – zbog čega? Pa zar deca vole da vičemo na njih? Zar im nije lakše da nas poslušaju i da izbegnemo takve situacije?
Naravno da jeste. Ali, štos je u tome što deca ne znaju kad vi mislite ozbiljno to što ste rekli, ako ne mislite ozbiljno svaki put. Deca to ne rade namerno. Naravno da ne vole kad vičete na njih, ali oni vas jednostavno ne mogu shvatiti ozbiljno, ako vi to što ste rekli niste mislili ozbiljno.
Ovo su najčešća dva razloga zbog kojih vas dete sluša tek kad viknete.
Greška 1. Detetu ste iz druge prostorije ili tek u prolazu doviknuli da nešto uradi
Slažete veš u sobi, istovremeno razgovarate telefonom i doviknete detetu koje je u drugoj prostoriji da pokupi igračke. Šanse da će ono to i uraditi su gotovo nepostojeće. Jer je vaš pristup situaciji usputan i dete vas ne može shvatiti ozbiljno. Ako želite da vas dete posluša, pozovite ga k sebi ili vi idite u prostoriju gde je dete, ostvarite kontakt očima i recite šta želite da dete uradi.
Greška 2. Niste dosledni
Ovu borbu vodim sa svojim mužem vrlo često. On će reći deci u prolazu da nešto sklone jednom. Reći će drugi put. Treći put će viknuti. Sutradan, situacija ponovo ista. Reći će deci da sklone nešto. Oni neće skloniti. Ali ovog puta će on to uraditi sam. Jer nema energije za još jednu bitku ili je jednostavno dovoljno raspoložen da mu to ne smeta. A nekad je tako zaista i lakše.
U takvim situacijama deca dobijaju konfuzne poruke. Zbog iste stvari tata danas eksplodira, sutra ne kaže ni reč. To je ona situacija u kojoj naše reakcije zavise od našeg raspoloženja, te očekujemo da dete to razume, proceni i u skladu s tim se i ponaša. A to ne bi mogao ni odrastao čovek.
Kako da deca poslušaju bez vikanja?
Jednostavno – uvek mislite to što tražite. Uvek ostanite dosledni. Na iste stvari nemojte danas reagovati na jedan, a sutra na drugi način. I kad tražite od deteta da nešto uradi, neka to ne bude „usput“, već dajte do znanja da ste to stvarno i mislili. Jasnom, naglašenom rečenicom, a ako je moguće i kontaktom očima.