Сваки родитељ жели да васпита искрено дете. Или, ако ћемо баш да будемо прецизни, дете које ће увек бити искрено према њему, свом родитељу. Желимо да верујемо да ће нам рећи истину када их питамо шта се дешава. Надамо се да ће нам деца веровати када су у питању и мали и велики проблеми.
Али, како то постићи?
Једне вечери, док сам припремала своју шестогодишњу кћерку за спавање, рекла ми је: „Мамице, моје мајмунче изгледа другачије. Да ли је порасла?“ Са овим плишаним мајмунчетом спава од своје друге године. Тачније, спава са једним од неколико идентичних мајмунчића, које смо купили за случај да се једном од њих нешто догоди. То јој је била омиљена играчка и чим смо схватили колико јој је драга, нисмо смели да ризикујемо.
Наравно да њена играчка није порасла. Она коју је задњих неколико месеци грлила пред спавање се прилично офуцала, па сам је заменила новијом, најмање оштећеном коју има. Меканија је. Глава јој не пада као код осталих.
Ово је био један од оних момената у родитељству када не знате шта да радите. Да ли слагати и избећи даља питања и могуће разочарење или бити искрен и ризиковати?
Наравно да верујем у одгајање искрене деце, и свесна сам колико је важно дати модел искрености како би се то постигло. Ипак, питала сам се да ли сам на неки начин издала њено поверење признањем да има више истих мајмунчића?
Надајући се најбољем, урадила сам оно што сам знала да морам да урадим. Грлећи је у мраку, признала сам: „Не, није порасла. Нисмо имали само једно мајмунче. Када си била мања купили смо неколико резервних да бисмо били сигурни да ћеш увек имати једну чисту са којом ћеш да спаваш, или резервну ако би јој се нешто десило. Ова је меканија јер је новија.“
Ућутала је на минут. Поштовала сам моменат тишине и пустила је да обради информацију. Онда сам весело додала: „То је као да имамо сопствену приватну журку са мајмунчићима.“
Закикотала се. Све је било у реду. Наредног дана није помињала ништа у вези са овим. Искреност је била добра одлука. Наравно да је била.
Зашто се овде преиспитује моја одлука да ли да будем искрена или не, уместо да тема буде искреност односно неискреност мог детета? Зато што сам ја као њен родитељ њен узор. И имам прилику да то и будем… или ипак не будем.
Одрасли понекад превише размишљају о овоме. Искреност коју пружамо је увек добар пут у одгајању искрене деце.
Одгајање искрене деце значи да смо ми сами искрени према њима – чак и када је то тешко.
Наравно да искреност треба прилагодити узрасту детета. Али искреност је иста.
Дугујемо нашој деци да будемо отворени, чак иако смо можда склони лагању. Наша истинољубивост доприноси обликовању њиховог моралног карактера. Наука каже да што смо искренији према деци, веће су шансе да ћемо одгајити искрено дете.
Шта је са децом која имају навику да лажу? Зар не лажу сва деца?
Овде долази до изражаја знање о развоју детета. Заправо, деца између две и четири године већ почињу да схватају шта одрасли доживљавају као лаж. Међутим, „лагање“ није тако јасно каквим се чини.
За малу децу: отприлике до пете године
Лагање има суштински негативну конотацију за одрасле, као што би и требало. Али, већи део дечјег света је заснована на машти и они можда не схватају да оно што су рекли, заправо се није десило у стварности, остало је у њиховој машти. Њихов мозак једноставно још увек није довољно развијен да уочи разлику. Дакле, уместо да се узрујавамо што нас је наше дете „намерно“ слагало, преформулишите, јер се њихов мозак уплео у маштање.
Можда је изненађујуће, али не само да је то нормално у развоју, већ је здраво и прикладно да то раде. Најбољи пример дечјег „лагања“ у раном узрасту препознаћете кроз игру. Можда ће дете доћи и рећи вам: „Моја лутка је била код баке без мене и сад се вратила.“ Наравно да ви знате да ово није истина, али то не значи да у вези с тим треба улазити у расправу. Ово није лаж којом је дете желело да постигне неки циљ, већ је плод његове маште и то је сасвим у реду.
За мало старију децу: отприлике до осме године
Можда лажу из истог разлога као њихови млађи другари. Машта је за њих и даље уобичајено стање свести. У супротном, могу лагати да би наговестили шта би желели да се догодило. То није нужно свестан или злонамеран план; може бити плод осећаја жаљења или срамоте.
Пример овога би био: „Не знам како је лопта разбила прозор. То нисам ја урадио.“ Одраслој особи може бити корисно да преведе њихову изјаву у „Волео бих да нисам разбио прозор.“ Разумевање дететове унутрашње мотивације за лаж може бити корисно.
Наравно, нису све лажи прихватљиве и нису све лажи у складу са развојем деце. Неким породицама може бити теже да одгоје искрено дете. Уколико сте забринути, поразговарајте са професионалним породичним саветником или лекаром.
Шта још можемо да урадимо да бисмо одгајили искрену децу? Примените научно поткрепљено позитивно родитељство засновано на повезаности, а не на изазивању осећаја посрамљености или казненим мерама када деца лажу. Будите разигран родитељ што је чешће могуће како бисте у потпуности ангажовали своју децу. И најважније од свега, будите милостиви када погреше – уосталом, одгајате људе и радите најбоље што се може.
Приредила: Јасмина Ђуровић
Извор: Motherly