Svaki roditelj želi da vaspita iskreno dete. Ili, ako ćemo baš da budemo precizni, dete koje će uvek biti iskreno prema njemu, svom roditelju. Želimo da verujemo da će nam reći istinu kada ih pitamo šta se dešava. Nadamo se da će nam deca verovati kada su u pitanju i mali i veliki problemi.
Ali, kako to postići?
Jedne večeri, dok sam pripremala svoju šestogodišnju kćerku za spavanje, rekla mi je: „Mamice, moje majmunče izgleda drugačije. Da li je porasla?“ Sa ovim plišanim majmunčetom spava od svoje druge godine. Tačnije, spava sa jednim od nekoliko identičnih majmunčića, koje smo kupili za slučaj da se jednom od njih nešto dogodi. To joj je bila omiljena igračka i čim smo shvatili koliko joj je draga, nismo smeli da rizikujemo.
Naravno da njena igračka nije porasla. Ona koju je zadnjih nekoliko meseci grlila pred spavanje se prilično ofucala, pa sam je zamenila novijom, najmanje oštećenom koju ima. Mekanija je. Glava joj ne pada kao kod ostalih.
Ovo je bio jedan od onih momenata u roditeljstvu kada ne znate šta da radite. Da li slagati i izbeći dalja pitanja i moguće razočarenje ili biti iskren i rizikovati?
Naravno da verujem u odgajanje iskrene dece, i svesna sam koliko je važno dati model iskrenosti kako bi se to postiglo. Ipak, pitala sam se da li sam na neki način izdala njeno poverenje priznanjem da ima više istih majmunčića?
Nadajući se najboljem, uradila sam ono što sam znala da moram da uradim. Grleći je u mraku, priznala sam: „Ne, nije porasla. Nismo imali samo jedno majmunče. Kada si bila manja kupili smo nekoliko rezervnih da bismo bili sigurni da ćeš uvek imati jednu čistu sa kojom ćeš da spavaš, ili rezervnu ako bi joj se nešto desilo. Ova je mekanija jer je novija.“
Ućutala je na minut. Poštovala sam momenat tišine i pustila je da obradi informaciju. Onda sam veselo dodala: „To je kao da imamo sopstvenu privatnu žurku sa majmunčićima.“
Zakikotala se. Sve je bilo u redu. Narednog dana nije pominjala ništa u vezi sa ovim. Iskrenost je bila dobra odluka. Naravno da je bila.
Zašto se ovde preispituje moja odluka da li da budem iskrena ili ne, umesto da tema bude iskrenost odnosno neiskrenost mog deteta? Zato što sam ja kao njen roditelj njen uzor. I imam priliku da to i budem… ili ipak ne budem.
Odrasli ponekad previše razmišljaju o ovome. Iskrenost koju pružamo je uvek dobar put u odgajanju iskrene dece.
Odgajanje iskrene dece znači da smo mi sami iskreni prema njima – čak i kada je to teško.
Naravno da iskrenost treba prilagoditi uzrastu deteta. Ali iskrenost je ista.
Dugujemo našoj deci da budemo otvoreni, čak iako smo možda skloni laganju. Naša istinoljubivost doprinosi oblikovanju njihovog moralnog karaktera. Nauka kaže da što smo iskreniji prema deci, veće su šanse da ćemo odgajiti iskreno dete.
Šta je sa decom koja imaju naviku da lažu? Zar ne lažu sva deca?
Ovde dolazi do izražaja znanje o razvoju deteta. Zapravo, deca između dve i četiri godine već počinju da shvataju šta odrasli doživljavaju kao laž. Međutim, „laganje“ nije tako jasno kakvim se čini.
Za malu decu: otprilike do pete godine
Laganje ima suštinski negativnu konotaciju za odrasle, kao što bi i trebalo. Ali, veći deo dečjeg sveta je zasnovana na mašti i oni možda ne shvataju da ono što su rekli, zapravo se nije desilo u stvarnosti, ostalo je u njihovoj mašti. Njihov mozak jednostavno još uvek nije dovoljno razvijen da uoči razliku. Dakle, umesto da se uzrujavamo što nas je naše dete „namerno“ slagalo, preformulišite, jer se njihov mozak upleo u maštanje.
Možda je iznenađujuće, ali ne samo da je to normalno u razvoju, već je zdravo i prikladno da to rade. Najbolji primer dečjeg „laganja“ u ranom uzrastu prepoznaćete kroz igru. Možda će dete doći i reći vam: „Moja lutka je bila kod bake bez mene i sad se vratila.“ Naravno da vi znate da ovo nije istina, ali to ne znači da u vezi s tim treba ulaziti u raspravu. Ovo nije laž kojom je dete želelo da postigne neki cilj, već je plod njegove mašte i to je sasvim u redu.
Za malo stariju decu: otprilike do osme godine
Možda lažu iz istog razloga kao njihovi mlađi drugari. Mašta je za njih i dalje uobičajeno stanje svesti. U suprotnom, mogu lagati da bi nagovestili šta bi želeli da se dogodilo. To nije nužno svestan ili zlonameran plan; može biti plod osećaja žaljenja ili sramote.
Primer ovoga bi bio: „Ne znam kako je lopta razbila prozor. To nisam ja uradio.“ Odrasloj osobi može biti korisno da prevede njihovu izjavu u „Voleo bih da nisam razbio prozor.“ Razumevanje detetove unutrašnje motivacije za laž može biti korisno.
Naravno, nisu sve laži prihvatljive i nisu sve laži u skladu sa razvojem dece. Nekim porodicama može biti teže da odgoje iskreno dete. Ukoliko ste zabrinuti, porazgovarajte sa profesionalnim porodičnim savetnikom ili lekarom.
Šta još možemo da uradimo da bismo odgajili iskrenu decu? Primenite naučno potkrepljeno pozitivno roditeljstvo zasnovano na povezanosti, a ne na izazivanju osećaja posramljenosti ili kaznenim merama kada deca lažu. Budite razigran roditelj što je češće moguće kako biste u potpunosti angažovali svoju decu. I najvažnije od svega, budite milostivi kada pogreše – uostalom, odgajate ljude i radite najbolje što se može.
Priredila: Jasmina Đurović
Izvor: Motherly