Када је реч о трудноћи, порођају, првим данима са бебом, искуство сваке маме је другачије. Очекивања која имамо, оно што желимо и можемо да пружимо и оно што сви око нас могу и желе да нам пруже онда када су нам потребни, обликују те месеце и дане, слободно могу да кажем најважније у животу сваке жене.
Ја сам на први порођај отишла преплашена, као и многе друге труднице (оне које не знају, али и оне које знају шта их чека) и није ме уопште стид да то признам. Сматрам нормалним да се једна жена пита како ће преживети да из ње изађе цело једно биће од 3850 грама, колико је имала моја ћерка (што ми се на другом порођају кад сам на свет донела џина од 4450, чинило смешно). О свему сам мислила, прошла школу за труднице, торбу за болницу припремила у осмом месецу, распитала се о породилиштима, докторима, купила спаваћице и грудњаке за дојење јер се подразумевало да ћу дојити.
Па, то је потпуно природна ствар, нема ту неке мудрости кад је природа све уредила. У школи за труднице прошла сам сва предавања, пропустила само оно о дојењу. Јер, кажем, дојење је природни процес, сви сисари могу да доје, па што би се сад од тога правила нека наука?
О, наука, и те како.
Наука јер често вам недостаје подршка особља болнице које понекад не уме, понекад не стиже, а понекад није ни заинтересовано да помогне. Наука јер вам је беба поспана због жутице и нема снаге да вуче, а ви не знате како да јој помогнете. Наука јер гледате преко пута себе маму која доји своје треће дете једноставно, лако, као да везује пертлу. А ви се питате шта то није у реду са вама. Наука јер су вам рекли да немате млека.
Понекад је баш важно и не слушати људе око себе и бити заиста упоран. Тих дана у болници мој најбољи пријатељ био је Гугл. Њега сам питала шта да радим јер нисам имала кога. Неколико мама у омраженим ФБ групама рекло је – пумпица. Ако беба не може да сиса, извлачи млеко сама и дај јој док не ојача. Позвала сам мужа и послала га у апотеку да купи једну, нисам имала времена да се бавим избором. Рекла сам му да пита у апотеци да му препоруче. У року од једног сата донео ми је пумпицу и одмах сам почела да је користим.
У породилишту нису беби желели да дају моје измузено млеко, али нисам тада марила. Битно ми је било да млеко крене, а кад стигнемо кући, нас две ћемо полако, миц по миц. И тако је и било. Не баш овако једноставно, уз много труда, суза што не може да сиса и осећаја кривице што се нисам боље припремила, успеле смо да са дохране пређемо на мамино млеко.
Иако тада нисам ни обратила пажњу, касније сам видела да је реч о пумпици из колекције Nip First Moments. Имала је диван дизајн, мекан силиконски левак (не, ово не значи да измлазање не боли) и супер је било што су постојала два нивоа јачине, па кад могу да стиснем зубе, активирам онај јачи. Уз њу се добија и посуда за чување млека, ако га не користите одмах, а можете на флашицу „монтирати“ цуцлу, ако одмах служите оброк ☺.
Из исте колекције имала сам и лажну брадавицу која је у првим данима дојења много помогла и препоручујем је свим мамама које имају проблем са ранама од дојења. Остатак колекције можете погледати и овде – ту су флашице и цуцле врхунског квалитета и од нешкодљивих материјала.
Пумпица је била мој највећи помоћник тада. Бројала сам милилитре иако сам знала да то ништа не значи, али сваки ми је био као грам злата. Користила сам је и касније, када је беба порасла, ојачала и почела да сиса, па сам захваљујући њој чувала млеко за ситуације када морам да изађем.
За други порођај сам се снабдела новом, идентичном пумпицом, уверена да ће ми бити потребна јер сам претходну, што каже моја мама „урнисала“. Ипак, на срећу, користила сам је само за издајање онда када морам да изађем, а бебу треба да причува неко други. У мом случају је важило оно да је други пут лакше, али и ако буде трећег, без пумпице у породилиште не идем.
А. Цвјетић