Kada je reč o trudnoći, porođaju, prvim danima sa bebom, iskustvo svake mame je drugačije. Očekivanja koja imamo, ono što želimo i možemo da pružimo i ono što svi oko nas mogu i žele da nam pruže onda kada su nam potrebni, oblikuju te mesece i dane, slobodno mogu da kažem najvažnije u životu svake žene.
Ja sam na prvi porođaj otišla preplašena, kao i mnoge druge trudnice (one koje ne znaju, ali i one koje znaju šta ih čeka) i nije me uopšte stid da to priznam. Smatram normalnim da se jedna žena pita kako će preživeti da iz nje izađe celo jedno biće od 3850 grama, koliko je imala moja ćerka (što mi se na drugom porođaju kad sam na svet donela džina od 4450, činilo smešno). O svemu sam mislila, prošla školu za trudnice, torbu za bolnicu pripremila u osmom mesecu, raspitala se o porodilištima, doktorima, kupila spavaćice i grudnjake za dojenje jer se podrazumevalo da ću dojiti.
Pa, to je potpuno prirodna stvar, nema tu neke mudrosti kad je priroda sve uredila. U školi za trudnice prošla sam sva predavanja, propustila samo ono o dojenju. Jer, kažem, dojenje je prirodni proces, svi sisari mogu da doje, pa što bi se sad od toga pravila neka nauka?
O, nauka, i te kako.
Nauka jer često vam nedostaje podrška osoblja bolnice koje ponekad ne ume, ponekad ne stiže, a ponekad nije ni zainteresovano da pomogne. Nauka jer vam je beba pospana zbog žutice i nema snage da vuče, a vi ne znate kako da joj pomognete. Nauka jer gledate preko puta sebe mamu koja doji svoje treće dete jednostavno, lako, kao da vezuje pertlu. A vi se pitate šta to nije u redu sa vama. Nauka jer su vam rekli da nemate mleka.
Ponekad je baš važno i ne slušati ljude oko sebe i biti zaista uporan. Tih dana u bolnici moj najbolji prijatelj bio je Gugl. Njega sam pitala šta da radim jer nisam imala koga. Nekoliko mama u omraženim FB grupama reklo je – pumpica. Ako beba ne može da sisa, izvlači mleko sama i daj joj dok ne ojača. Pozvala sam muža i poslala ga u apoteku da kupi jednu, nisam imala vremena da se bavim izborom. Rekla sam mu da pita u apoteci da mu preporuče. U roku od jednog sata doneo mi je pumpicu i odmah sam počela da je koristim.
U porodilištu nisu bebi želeli da daju moje izmuzeno mleko, ali nisam tada marila. Bitno mi je bilo da mleko krene, a kad stignemo kući, nas dve ćemo polako, mic po mic. I tako je i bilo. Ne baš ovako jednostavno, uz mnogo truda, suza što ne može da sisa i osećaja krivice što se nisam bolje pripremila, uspele smo da sa dohrane pređemo na mamino mleko.
Iako tada nisam ni obratila pažnju, kasnije sam videla da je reč o pumpici iz kolekcije Nip First Moments. Imala je divan dizajn, mekan silikonski levak (ne, ovo ne znači da izmlazanje ne boli) i super je bilo što su postojala dva nivoa jačine, pa kad mogu da stisnem zube, aktiviram onaj jači. Uz nju se dobija i posuda za čuvanje mleka, ako ga ne koristite odmah, a možete na flašicu „montirati“ cuclu, ako odmah služite obrok ☺.
Iz iste kolekcije imala sam i lažnu bradavicu koja je u prvim danima dojenja mnogo pomogla i preporučujem je svim mamama koje imaju problem sa ranama od dojenja. Ostatak kolekcije možete pogledati i ovde – tu su flašice i cucle vrhunskog kvaliteta i od neškodljivih materijala.
Pumpica je bila moj najveći pomoćnik tada. Brojala sam mililitre iako sam znala da to ništa ne znači, ali svaki mi je bio kao gram zlata. Koristila sam je i kasnije, kada je beba porasla, ojačala i počela da sisa, pa sam zahvaljujući njoj čuvala mleko za situacije kada moram da izađem.
Za drugi porođaj sam se snabdela novom, identičnom pumpicom, uverena da će mi biti potrebna jer sam prethodnu, što kaže moja mama „urnisala“. Ipak, na sreću, koristila sam je samo za izdajanje onda kada moram da izađem, a bebu treba da pričuva neko drugi. U mom slučaju je važilo ono da je drugi put lakše, ali i ako bude trećeg, bez pumpice u porodilište ne idem.
A. Cvjetić