„Нека буде анонимно, моје име и презиме ништа не значи, то се дешава и Ани и Марији и Јелени и Марку и Петру… Али, нека буде јавно, како бих помогла неком ко смрт види као излаз.
Имам 16 година и огромне акне које неки дечаци из разреда зову “кратери”. “Ено је она са кратерима”. Понекад би се чуло и “фуј”. Мени је онлајн настава дошла као спас од понижења.
Затворите нас, хвала, само да ме нико не гледа као чудовиште. Нисам хтела да се убијем због акни, оне су само појачале осећај неприпадања и ниже вредности који вучем још из основне школе.
Ја сам једна од оних са којима се нико не дружи јер је повучена, ћутљива, тиха кад проговори и има лице на које се гаде. Незанимљива.
Дешавало се да неко слави рођендан и ја тек сутра у школи сазнам да једино ја нисам била позвана. То је болно, иако је старијима све ово о чему пишем сигурно смешно.
Они имају “сто пута веће бриге од мојих акни и одбачености”. Моји родитељи стално причају о стамбеном кредиту јер не желе да више будемо подстанари, али не зарађују довољно, па је тата почео да ради још један посао и сад га скоро више ни не виђам. Мама је због тога стално нервозна, каже свега јој је преко главе.
Ми не разговарамо, осим онога: “Како је било у школи?”, “Је л имаш домаћи?”, “Како је прошао писмени?”. Одличан сам ђак, четворка само из математике.
Волим да учим, никада нису имали проблема са мном. Три године тренирам пливање са скоковима у воду. Тренер је баш задовољан резултатима.
Моји родитељи дакле немају никакав проблем са мном и то је, колико сам схватила, разлог што не причамо, јер сам вредно, марљиво дете које нема проблеме.
А није све тако. Ни близу.
Волела бих да сам ја добила тему за писмени рад: Самоубиство – кукавичи или херојски чин. Тада бих могла да бар некоме, професорица је дивна жена, напишем како се осећам.
Можда би између редова схватила да нисам добро, иако изгледам скоро као сваки ђак у учионици, па би пожелела да прича са мном.
Требао ми је разговор, али нисам желела да то буде са родитељима, пар пута сам покушала да им кажем колико се осећам одбачено и тужно због лица, али они су само рекли: “Хормони… Проћи ће… Мажи ону крему…”
Замислите да сам им рекла да помишљам да се убијем? Не би ме схватили озбиљно, посебно мама, рекла би да је то пубертетска фаза и да је има свако. Повредила би их, забринула, а већ су били забринути својим проблемима.
Ужасно сам се осећала тих дана, опет смо кренули у школу, и опет су ме исмејавали. Сваки одлазак код кожног који ми је палио лице неким течним азотом, само је правио још већи проблем.
Лице окупано кречним млеком, хорор, није ни чудо што ми се смеју. А само сам хтела да се уклопим, да ми неко да шансу да му се допаднем, нисам увек ћутљива, али они се склањају и ја се онда све више повлачим. Пар њих са којима сам проводила велики одмор, радили су то из неког сажаљења, ја сам то тако осећала.
Било је седам увече када сам изашла из куће тог дана, тата је још био на другом послу, мама је на лаптопу гледала неке станове. Рекла сам јој да идем мало да прошетам. Климнула је главом.
Та зграда са које сам планирала да скочим, почела је да се гради, па је престала да се гради, има рупа у жичаној огради, и туда сам се провукла.
Пењала сам се лагано, као да идем код неког у посету, без страха што идем да се убијем. Тешко је то сада објаснити, као свестан си себе, али и ниси.
Волим маму и тату, знам да и они мене воле, знам да јуре све то са станом због неке боље будућности, али ја будућност у том моменту нисам желела, ниједан дан у школи више, и било ми је тешко да им то кажем јер сам знала да би их поломило, они увек мисле да су они у праву, јер су старији и да ми измишљамо проблеме.
Прво сам стајала на ивици крова, а онда сам села. Ноге су ми висиле и било ми је на моменат лепо. Почела је да пада киша и ја сам исплазила језик да хватам капи као кад сам била дете.
Ускоро ће све бити готово и киша ће бити прошлост. Мало ми се вртило у глави јер сам постајала свеснија да ћу ускоро да се бацим и сетила сам се крви коју не волим, али не волим ни себе…
Киша се појачавала. Одлучила сам да то урадим из седећег положаја, иако би скок на главу био сигурнија смрт. Увежбала сам га последњих месеци на тренинзима, додуше у базен.
Јуче су ми њих петорица рекли да се спалим и да мени не може помоћи ни филтер. Знате ли како се ја тад осећам? Ко говно. Говно од ког сви беже. Говно премазано белим, са рупама, које не зна да се одбрани.
Мало сам се померила ка напред.
Од кога бих могла да тражим помоћ? Ја сам она са кратерима која изазива смех кад приђе учионици. Још један дан у школи би ме убио, онда боље да се сама убијем.
Родитељи ми не би веровали, не желим да их повредим својим “глупим проблемом.”
Телефон је зазвонио. Мама. Нисам се јавила. Звала је пет пута, па после пар минута поново.
Могла сам да је замислим како почиње да паничи тати, јер ја сам добро дете које никад не прави невоље, врати се када је рекло, леже на време, гута све у себи да никога не повреди, глуми да је добро, смеје се на силу, затвара у собу да чита лектиру.
Почела сам да плачем. Било ми је у том моменту жао и њих и мене и Дуње, наше мешанке код бабе у дворишту. Само њој није сметало моје лице.
Плакала сам и плакала и плакала, извукла сам телефон из јакне, окренула маму и плачући јој рекла: „Мама, ја хоћу да се убијем, мама, помози ми, мамаааа!“
Почела је да ме смирује, бирала је реченице, рекла ми је да останем ту да седим док она не дође.
Али, ја нисам желела да она дође док јој не испричам све, нисам хтела да је гледам у очи.
И рекла сам јој све, да сам говно, да ми говоре да спалим себе уместо бубуљице, да се осећам лоше, да не желим више да идем у школу, да не волим живот.
Она је само плакала, понављајући: „Душо мамина… О, мила моја лепа душо… Реци мами да си сишла са крова, молим те, љубави моја, немој то да радиш… Душо, сиђи, моли те мама… Зашто ми ниси рекла, зашто нам ниси рекла?“
Док смо плакале преко телефона, тата је дошао мокар, уплашен, јецајући.
Нисмо причали ту ноћ, само смо сви заједно легли у кревет. Мама ми је љубила лице као да га први пут схвата озбиљно и говорила: мила моја кожа.
Коначно је схватила да никада нисам била срећна како се чинило. То сазнање ју је променило. И њу и тату.
Сутра смо послеподне отишли код психотерапеута и од тада, већ три месеца редовно идем на терапије, некад сама, некад са њима. Учим да прихватим себе. Да заволим себе са акнама.
Да не губим вољу за животом јер није у неком моменту добар према мени, јер се чини тежак. Да нема проблема који не може да се реши.
Све ово пишем зато што бих волела да буде више оваквих тема за писмени, да нико не помисли да су лоше, ко зна колико деце не може да прича са родитељима, немају са ким, а помишљају на најгоре.
Волела бих да се у школи почне отвореније причати о проблемима који муче младе, о њиховим осећањима, о превенцији. Да се разбијају табуи, то је прече од разломака.
Могла сам бити девојка која је пре неколико дана себи одузела живот вешањем, али нисам.
Могу небу да се захвалим на томе и мамином уплаканом гласу.
Молим све људе, родитеље, наставнике, професоре да схвате да депресија не погађа само старије људе, да наши проблеми нама нису мали и смешни, да су понекад већи од воље да живимо, да то што имамо тек 15, 16 година нама у том моменту не значи много, и чињеница да је “живот тек пред нама” ствара још већи притисак, јер то значи више живота са проблемом, да можемо да сакријемо шта осећамо, посебно ако родитељи пуно раде или верују да због доброг владања, петица, марљивости немамо проблеме.
Немојте да ћутите о овоме, јер то се дешава.
Немојте да се чудите оваквим темама за писмени. Млади се убијају.
Ја сам хтела да прекинем одбаченост скоком са зграде.
Сви би рекли: „А ништа јој није фалило, одличан ђак, спортисткиња, нормална једна породица.“
А фалила ми је, љубав према себи.
Постоји помоћ.
Молим вас пренесите моју причу и напишите да сам рекла да није срамота тражити помоћ.“
Број 011/7777-000 је СОС телефон који ради 24 сата, а на који се јављају стручњаци за спречавање самоубиства – лекари Клинике за психијатријске болести “Др Лаза Лазаревић”. Служба ургентне психијатрије прима пацијенте 24 сата без заказивања, без књижице и без плаћања, а Центар за ментално здравље од 9 до 18 прима без заказивања.
Уколико вам је потребна помоћ, сваког дана можете позвати и волонтере Центра “Срце” од 17 до 23 часа на број телефона 0800-300-303. Волонтери разговарају с људима који су усамљени, узнемирени, повређени, тужни, очајни, несигурни…
Извор: Луфтика