Све шира и интензивнија употреба дигиталних уређаја у свакодневном животу довела нас је до глобалне „кризе писања руком”. Младима, па и онима који су у средњим годинама, то ће можда звучати смешно, али штета због тога што све мање пишемо руком много је већа од пуке носталгије за неким прошлим временом. Наставници, родитељи и ђаци у неким развијенијим друштвима често расправљају управо на ову тему – да ли се уопште треба мучити и трошити време на учење ове превазиђене вештине. Навикнути на брзе уређаје дошли смо у фазу када је много једноставније, брже и лакше куцати на малој тастатури мобилног уређаја него узети оловку и нешто записати.
Разбијање митова о лепом писању
Као што смо већ рекли, није у питању само носталгија. Ефикасност дигиталног писања ипак је мало прецењена, у појединим случајевима.
“Сада постоји тај мит који се раширио, да нам у ери дигитализације не треба оловка и папир. Наша истраживања кажу супротно. Утврдили смо да су деца која су до шестог разреда писала већи број речи, писала брже и изражавала већи број идеја пишући руком на папиру (било писаним или штампаним словима) него деца која су интензивније користила тастатуру.” рекла је за Вашингтон пост Вирџинија Бернингер, професор на Универзитету у Вашингтону. Вирџинија је радила истраживање са ђацима у основној школи и дошла до закључка да писање руком побољшава способност детета да мисли.
Разлози због којих писање руком не треба занемарити су бројни, чак и ако нисте ђак. Свако може имати користи од развоја вештине лепог писања, било да му то служи за хватање бележака на састанку или једноставно за изражавање сопствених мисли.
Писање ангажује мождане вијуге
Једноставним посматрањем мождане активности током две радње – писања руком и куцања на тастатури, показало је да традиционално писање захтева појачану мождану активност. Такође, научна истраживања у којима су учествовала деца и одрасли показала су да хватање бележака обичном оловком помаже да се информације боље упамте и дуже задрже, утиче на бољу „организацију мисли” и повећану способност генерисања нових идеја.
Нико не уме да објасни зашто је резултат истраживања такав, али научници верују да је то због тога што, када пишемо руком, свако слово у свакој речи захтева другачији покрет и акцију и тиме ангажује мождане ћелије. Када куцамо, понављамо исте покрете, увек, ма која да је реч у питању.
Примера ради, ако желите да откуцате реч „рукопис” на тастатури, ви ћете притиснути седам потпуно истих тастера, бирајући које ћете слово откуцати, али нећете их својом руком формирати. Али ако исту ствар пишете руком, мораће те да обликујете свако слово и да их саставите. То захтева више труда и самим тим већу мождану активност, остављајући дубљи траг у памћењу него да сте реч једноставно откуцали. А тај моменат је, изгледа, кључни у учењу нових ствари.
Избори које правимо док пишемо
Други разлог због којег предност треба дати писању руком у односу на куцање своди се на нека ограничења које нам писање оловком намеће. Писање руком када хватате белешке тера вас да правите одређене изборе.
Истраживачи са Универзитета Принстон спровели су три истраживања на одраслим ђацима који су хватали белешке пишући на папиру, односно куцајући. ”Утврдили смо да су ђаци који су белешке хватали на лаптопу били слабији приликом одговарања на концептуална питања из дате области. Наиме, они који белешке хватају на лаптопу склонији су да добијене информације процесирају дословно, него да их обликују у сопствену форму и науче с разумевањем.” написали су истраживачи у свом извештају.
Можда када оно што пишемо схватамо мање дословно, обраћамо више пажње. А пошто руком не можемо писати брзо као што куцамо и ухватити сваку реч, онда поједине делове морамо обликовати својим речима, те током самог писања правити брзе изборе о томе који је најефикаснији начин да добијену информацију забележимо тако да нам касније приликом читања буде разумљива.
Учимо од великих
За одрасле који се и даље питају због чега би се мучили и писали руком, кад је тастатура брже и лакше решење, постоји и пар ненаучних разлога да узму оловку у руке. Један од њих је и тај што су многи велики писци, и након открића писаће машине, своја дела прво записивали руком – Труман Капоте, Владимир Нобоков, па чак и Квентин Тарантино који тврди да се поезија не може откуцати.
И на крају, ту је непроцењив бенефит смањене могућности одвлачења пажње. Технологија је често права замка. За час ћете прећи на други таб да нешто проверите и изгубити фокус на 15 минута. Ако у руке узмете папир и оловку, мање су шансе да се то деси.
Приредила: А. Цвјетић
Извор: qz.com