Ускоро почиње нова школска година, а с њом стижу нове одлуке, нови дописи и протоколи, нова упутства и смернице. Стижу на школске меjлове с разних страна, а директори прослеђују запосленима да се упознају с новинама и имплементирају их у своје Годишње планове. Све би то било у реду, када би се они који доносе те одлуке, протоколе, упутства и смернице прво прошетали до школа, упознали се са стањем на терену, поразговарали са запосленима, па тек онда делали.
Господо, хајде мало ,,укочите и повуците ручну”. Пре неке нове одлуке, сагледајте добро ситуацију у школама и резултате претходних силних пројеката, смерница, упутстава и сл. Дуго ћутим, не могу више. Разумна и интелигентна особа не може више да ,,гута” мртво слово на папиру – а то су ваши бајни пројекти и идеје.
Школе у великим градовима са по 30 ученика у одељењу нису у могућности да спроведу идеје, пројекте и планове које долазе од ,,великих умова” из разних министарстава, насупрот школама у мањим местима где је број ђака много мањи. Људи, не може исто важити за све! То би ваљда требало свима да буде јасно.
Пре пар година је у одређеним школама уведен обогаћен једносменски рад. За неупућене, у питању је организација у школама које реализују наставу искључиво у преподневним часовима, а у послеподневним часовима ђаци имају могућност да похађају различите активности по свом избору. Изврсна идеја, али опет не за све школе. На силу, по сваку цену, одржава се таква организација јер је школа ушла у пројекат и – како ће се сад, Боже мој, некоме ,,горе” рећи да нешто ту не штима. Сви кукамо док разговарамо међусобно, а у јавности тајац. Похађање наставе само у преподневној смени довело је до великих организационих проблема што се тиче простора. Наиме, велики број ђака, ограничен капацитет учионица, кабинета и фискултурних сала, довео је до тога да се директори школа и креатори распореда часова за старије разреде на почетку сваке школске године нађу на великим мукама како организовати функционисање школског живота. Али, то некима није битно. Нека се у школи снађу како знају и умеју – ми смо донели одлуку.
Када се некако ,,уклопи” тај распоред часова за старије разреде, неминовно се долази до ситуације да ученици млађих разреда немају довољно термина за часове физичког васпитања и здравствене културе у фискултурној сали. Често се чују коментари у негативном контексту да учитељице наставу реализују у учионици или школском дворишту, а нико неће јавно да каже због чега је то тако. Пре доношења било какве одлуке и њеног спровођење у пракси треба да се добро размисли и узму у обзир неизбежне негативне последице. Али, код нас је, чини ми се, важно да се спроведе нечија замисао, без обзира на последице.
И сами родитељи затварају очи пред многим проблемима у организацији школе, јер им је од изузетне важности да се настава одвија у преподневним часовима. То је довело до тога да се врши велики притисак приликом уписа у те школе, у односу на оне које имају наставу организовану по сменама (преподневна и послеподневна).
Творац пројекта је завршио своју мисију оног тренутка када је допис прослеђен школи, а ви се, драги моји просветари, сада снађите са тим како знате и умете. Што је најгоре, наша педагошка документација је савршено написана и уређена. То што смо попадали на нос од посла, мењали своје планове и ноћима нисмо спавали због спровођења неког изненадног, непланираног пројекта који нам је наметнут у току школске године – никога не занима.
У школи у којој радим, млађи разреди од предвиђена три часа физичког васпитања и здrавствене културе, имају на располагању један термин недељно у великој сали са још једним одељењем (60 ученика) или свако одељење сваке друге недеље. Друга два часа се могу релизовати у мањим салама (величине учионице), учионици или школском дворишту уколико временске прилике дозвољавају. Има школа у којима ученици млађих разреда не виде фискултурну салу док не стигну до другог циклуса. Учитељице се сналазе како знају и умеју, али већина часова се заиста своди на вежбе обликовања и спортске и елементарне игре. У старијим разредима није много боља ситуација. Наставници физичког васпитања спајају по два одељења на једном часу, уклапају термине на вежбалиштима, организују слободне наставне активности и радионице обогаћеног једносменског рада.
На све то, током лета се доноси одлука о повећању броја часова физичког васпитања и здравствене културе. Јупиии!!! Склонимо децу од рачунара! Желимо да нам буде здрава нација! Нижу се пароле једна за другом данима у медијима. Опет, изврсна идеја, лепо дефинисани циљеви и сл. Ко ће се сад успротивити томе и рећи да није добра замисао?! Одмах ће се закључити да та особа не жели добро нашој деци, не размишља о њиховом физичком и менталном здрављу… Замисао је добра, али са постојећим стањем у пракси – неостварива.
Е, у пракси ће бити овако: огроман мањак наставника физичког васпитања, огроман недостатак термина на вежбалиштима. Бојим се да ће у многим градским школама бити овако: ,,Немамо наставника, немамо вежбалиште – нема часа! Идите, децо, кући.” Школе с великим бројем ђака неће бити у могућности да ово реализују онако како је замишљено и како треба – то треба свима да буде јасно. Нешто ће се организовати, али ни приближно ономе што је замишљено. На папиру ће све бити савршено евидентирано, писаће се хвалоспеви, али пракса ће бити КАТАСТРОФА! Живи били, па видели.
Запосленима у просвети од овога што сам написала није ништа ново и непознато. Ипак, има оних који очигледно немају појма шта се дешава у школама или их не занима.
Господо, ви што доносите овакве одлуке, иако ме нисте никада питали за било шта што сте до сада одлучили, сада имам потребу да се огласим.
Одмах, још данас, почните са градњом нових вртића и школа, смањите број ђака по одељењима како би се делић онога што сте замислили и дали школама да реализују могао и остварити у раду са нашом децом. Иначе, џаба вам сви пројекти које редовно шаљете на наше школске мејлове, а ми читамо, климамо главом, ћутимо и ,,спроводимо” у дело. На папиру ће све то бити савршено записано уз пар намонтираних фотографија и понеки видео запис – у томе смо се усавршили максимално. Али, у пракси је све сасвим другачије.
Ако је зарада ваш једини мотив за израду пројеката и не занима вас да ли ће се, на који начин и са каквим резултатима то замишљено и реализовати, онда наставите да их осмишљавате тако сјајне и шаљете школама, а ми ћемо видети шта ћемо с тим.
Учитељица из Београда