ДОМАЋИЦА – подвиг скоро раван монашком послушању
„У међувремену, постало је непристојно да жена за себе каже да је домаћица. На питање: „Чиме се Ви бавите, госпођо?“, она ће се снебивати, застати један дуги тренутак, па тек онда изговорити то поражавајуће признање да је домаћица и да не ради ништа друго. У време када су жене менаџери, секретарице, министарке или у најмању руку пи-арови којих има мали милион, бити домаћица, која не ради ништа друго, поражавајуће је признање о узалудности живота. А има ли ичега светијег од тог најчешћег занимања у нашим крајевима, од тог жртвовања каријере и таштине, да би се служило ближњима с љубављу која је све ређа у нашим животима?
Одлазити на пијацу, бирати прстима најбоље воће и поврће, смишљати за сваки дан нове оброке који се неће понављати, а уз то водити рачуна да се што мање потроши, кувати, прати и пеглати, чистити кућу, држати је увек блиставом и удобном, плаћати рачуне за струју, воду, грејање и телефон, тражити од мужа са нелагодом сваког дана паре за све то, бити секретар и пи-ар породице, а често и лекар и неговатељица, а при том рећи друштву да се не бавите ничим. Зато драге моје домаћице, када вас оне особе дугих, лакираних ноктију, питају чиме се бавите, слободно им реците да се бавите онима које волите!”
Момо Капор