Otkako znam za sebe, uvek cam živeo najgorim vremenima. Nikad y dobrim. Uvek je sve bilo skuplje nego prošle godine, uvek su porezi bili veći nego lani, a vino lošije nego ikad. Leta su nekada bila leta, a zime zaista zime… Ljudi cy bili pošteniji, vazduh čistiji, a današnje meso nije ni prineti onom mesu…
Danas se sa setom sećamo divnih dana izobilja od pre deset godina. Kakva su samo to bila vremena! Pre deset godina smo govorili da se ovako, zaista, više ne može i da je bilo mnogo bolje pre pet godina. Pre trideset i pet godina smo govorili da će za četrdeset godina biti mnogo bolje.
Pre dvanaest, da su došla poslednja vremena… Dok su ostali, pametniji narodi, živeli odmah, mi smo bili okrenuti svetloj budućnosti. Kada se budućnost izjalovila, okrenuli smo se svetloj prošlosti.
Prošlost me nikada nije mnogo zanimala, a za budućnost nemam više vremena.
Da li sam površan tip, ako želim da živim malo sada? Mislim, odmah? Zar je to tako mnogo? Ako neću sada, kada ću?
U međuvremenu u rođenoj otadžbini počeo sam sve više da se osećam klaustrofobično. Sve je manje gradova u koje smem da odem.
Odlazim po tuđini. Ali nije ni tamo ništa bolje. I tamo su, kažu, najgora vremena. Svako čezne za nečim što mu nedostaje…
Oni sa Durmitora cvile i kukaju što ih svake godine zaveje sneg i odseče od sveta. Novu 1968. godinu dočekao sam u Singapuru, na temperaturi od trideset i pet stepeni. U najvećem snngapurskom parku video sam ogromnu mašinu za pravljenje veštačkog snega i decu koja su plaćala la glelaju kako pada!
U Karakasu su jabuke najskuplje i najređe voće. Za kilo jabuka može se kupiti deset kila ananasa, manga i kokosa.
U bašti mog prijatelja Puriše, u Čačku, jabuke umiru prirodnom smrću. One padaju sa grana, jer ih niko ne bere i trunu u travi… Čitav Čačak obilazi sa čežnjom jedan uveli ananas u izlogu mesne samoposluge (ko zna kako je zalutao tamo?) i gleda ga sa divljenjem, a niko da ga kupi, jer je preskup.
Bio sam na berlinskom zidu. Bila je noć i prijatelji su me lopovskim merdevinama podigli na njega da vidim kako je s druge strane. C druge strane je bio mrak. Istočni Berlin je čeznuo da makar samo jedanput, pre smrti, pojede Mekdonaldov hamburger u Zapadnom Berlinu.
Otmeni Berlinci sa zapadne strane vozili su me kroz granični prelaz Čekpoint Čarli čak u Istočni Berlin, da jedemo blinji sa kavijarom u nekom ruskom restoranu i da slušamo mađarske Cigane u. „Maćaš Pinceu“.
Istočnjacima je bilo dosta i Rusa i Mađapa.
Zapadnjacima – Mekdonalda!
Video sam Crnkinje u Nju Orleansu kako peglaju prirodno kovrdžavu kosu da bude ravna i boje je u žuto, da dostignu ideal nordijskih platinastih lepotica.
Za to vreme, Šveđanke su plaćale grdne pare da im frizeri ukovriaju kosu i naprave afro-luk.
„Zar opet, dimljeni losos!“ plakala su deca islandskih ribara nad večerom, za koju je švajcarski
bankar u restoranu „Valizerkane“, u Cirihu, platio malo bogatstvo.
Ruska votka „maskovskaja“ skuplja je u Njujorku od najskupljeg viskija, koji je, s druge strane, neostvareni san mnogih Rusa.
U Škotskoj svaki seljak pije viski, a u Šampanji svaki vinogradar ima za večerom najbolji francuki šampanjac, koji se y Glazgovu, opet, pije samo za venčanje ili Novu godinu.
U Fresnu, u Kaliforniji, umire stari bogati iseljenik, čeznući da jedanput proba kačamak sa
Zlatibora, od koga je pre pola veka pobegao glavom bez obzira!
Vraćam se kući… Pitaju me, jesam li nešto naučio putujući svetom?
Jesam. Shvatio sam da će i ove najgore godine, jednoga dana biti dobro, staro vreme!
Treba samo do tada ostati živ. Ja, xoćy. A Vi?
Priča Mome Kapora iz zbirke ”Halo, Beograd”