– Куда излазиш увече?
– Да ти право кажем, никуда.
– С ким се дружиш?
– Да ти право кажем, ни са ким!
Људи моји, људи моји, куд нам се погубише пријатељи? Година је све више – а пријатеља све мање. И све се мање усуђујемо да кажемо: имам много пријатеља… Је ли то због тога што смо тражили сувише од пријатељства? Јесу ли криви превисоки захтеви које смо постављали пред пријатеље?
Познавао сам једног човека из „Три грозда“ који није могао да седне за сто без тридесетак пријатеља. Плаћао им је црвено вино и главу у шкембету. Телефон га је сваки час звао за шанк – то су му пријатељи телефонирали и питали могу ли да дођу. Био је срећен тај човек из „Три грозда“. Понекад би недељом ишао са њим Кнез Михајловом пуна два сата од „Руског цара“ до Калемегдана; толико се заустављао и руковао са пријатељима, распитивао за пријатеље пријатеља, за њихову децу, за време и болести. Онда су једнога дана ствари кренуле низбрдо и данас човек са њим може много брже да прође Кнез Михајловом, јер људи окрећу главу на другу страну кад га виде. Тај човек из „Три грозда“ сада разговара са својим псом, једним малим јазавичарем. То му је једини пријатељ.
Познавао сам једног младића, који је често говорио да има много пријатеља. Колико, много? – питао га је његов отац, мудри неки човек. Помислио је на њих педесет, заустио да каже: двадесет пет, а рекао: па, рецимо, дванаест, шта ја знам? А отац казао: дванаест? Добро шест… – рекао је младић поколебан, љутећи се на оца што је толико сумњичав, љутеће се на себе што није довољно храбар да провери пријатељство њих шесторице. Сада је том младићу четрдесет година и говори да има два и по пријатеља! Онај трећи није довољно поуздан, па га рачуна као половину, а и то је, плаши се сувише оптимистички.
Почињемо тако са много пријатеља; корачамо заједно срећни и насмејани, окружени њиховоим пријатељством у облику сребрне прашине, идемо боси са ципелама око врата и задиркујемо се, а када се потучемо са дечацима из другог каја, ударци мање боле, јер знамо да нам увек неко штити леђа. Заклињемо се после велике матуре, пред одлазак у војску, у други град, у успех или на свадбени пут, да се никада нећемо заборавити, али гле заборављамо се, губимо се развејани по свету, јер свет од нас тражи да трчимо и да некуд стигнемо први, па јуримо без даха у грудима, немајући ни за кога времена.
Окренемо се око себе, кад око нас – странци. Пријатељи се губе тако тако што их украду жене (последњи пут смо их видели на момачкој вечери), краде их посао, краду их године, време, краде их смрт, неке друге, стране земље, краду нам их њихова деца, њихово име у новинама, њихово лице на телевизији, краду нам их наше речи о њима за које су чули од трећих пријатеља… Одржавамо панично нека климава пријатељства, кријући сопствену слабост и страх да останемо сами. Највећи број наших пријатељстава су нека врста бедног споразума са савешћу, бекство од самоће.
Завидим као пас пријатељствима старим педесет година. Колико је само било потребно љубави, стрпљења, мирења са грешкама, пристајања на слабости; колико лукавстава да се годинама краде време од посла, од амбиција, од породице и послеподневног сна, колико много разумевања, да се одржи та слабашна, крхка биљка пријатељства између ова два старца што се дуже од једног људског века налазе у „Мажестику“ у подне, после свих ратова, година, смрти, пожара и пораза, потреса, замки и мржње. Два старца у „Мажестику“ у подне – два преко ноћи остарела дечака што познају неке само њима знане пролазе кроз забрањене капије и тајанствене тунеле у ишчезлим вртовима, рупе у тараби, седе после свега у подне: један пут кафу плаћа један, други пут – други.
Понекад тако, стојим на неком тргу и не знам коме да одем у посету, с ким да се дружим? Потребно је претходно телефонирати, а ја мрзим телефоне. Возим се онда преко планина и тражим своје изгубљене пријатеље по малим градовима где се још негују пријатељства. Седим за оним истим старим састављеним столовима и откривам укус некадашњег другарства у диму загореле запршке што куља кроз шибер, у сненој измаглици доколице. Све наш је више за столом, све више; певамо старе шлагере и неко виче баш као некада шеф малог оркестра на једној игранци у предграђу: „Молим цењене даме да не уваљују корпе војницима!“ и баш као некад, тетурамо после поноћи пустим улицама пратећи један другог, шутирамо празну конзерву, надлајавамо се са псима, пијемо туђе млеко у капијама, загледамо таму иза полуотворених прозора из којих се чује дубоко дисање спавача; ноћ је тајанствена – та ноћ нам обећава чуда – повратак младости и пријатељства, али ја више не смем да останем сувише дуго са њима, мојим старим другарима и већ ујутру бежим као крадљивац пријатељства из тог града, јер знам да оно не може дуго потрајати, ако се много користи. Захвалан сам за то вече од којег ћу живети дуго, тамо одакле сам побегао у потрази за састављеним столовима.
Момо Капор