Ових дана сам била у прилици да једно дуже време проведем са две породице (обе породице имају троје деце, па рецимо да се “разумемо” по динамици).
Узрасти деце се разликују: има беба, а има и скоро тинејџера. И ми, маме, се међусобно разликујемо животним садржајем. Ал’ генерално све то је мање битно.
Гледала сам, посматрала, анализирала. Било је различитих ситуација – од плакања, свађања, до смејања. И некако ми сине: можда ја и нисам толико лоша мама. Или боље речено – можда сам боља него што мислим.
Одмах да разјасним. Ових уопште не мислим да су сад те маме лоше, да им нешто треба замерити, критиковати. Не, не причам о томе. Причам о себи и својој деци. Гледам како оне решавају неке ситуације и у глави имам своје решење. И схватим можда по први пут онако јасно да ми мој стил родитељства одговара. И гледајући своју децу – мислим и њима.
Наравно, пуно ће још воде протећи рекама док клинци неким својим поступцима стварно и не покажу да ли су сад на правом путу (штета што се то осликава ретроспективно).
Ал’ јако је битно да се ви осећате добро у кожи маме. Кад је та “улога” у питању, нема резерве која вам може ускочити кад ви не можете више.
Ваш “рад” се осликава кроз вашу децу. Уопште није битно да ли сте овог момента нешто одрадили или реаговали како треба, треба да гледате дуже стазе.
Ситне грешке су дозвољене. Тиме што ћете бити опседнути сталним питањима и подпитањима које себи постављате, перфекционизмом који вероватно ни сами не можете да достигнете (верујте ми, знам шта причам), и сталним настојањем да држите све под контролом, пропустићете уствари њихово детињство. А приде, шта год да ураде, могу да се кладим да нећете бити срећни.
Зар је стварно потребно провести све те године у грчу? Ја прва признајем да сам прави “control freak”, контролисање свих животних услова је у мојим нервима. Ал’ гледајући друге маме (и тате) схватила сам да тиме само могу да погоршам неке ситуације. И нико неће бити срећан – ни ви, ни деца.
И опет да нешто разјасним. Овим такође не говорим да заговарам да се са децом “дружим”, да не треба успоставити границе. Говорим само да нису све битке једнако важне. И да тога треба не само да будете свесни, већ и да стварно прихватите.
Тиме ћете бити срећнија мама. А деца маме која се добро осећа у својој кожи су такође срећна.
Извор: mamaizmagareceklupe.wordpress.com