Не тако ретко моја ћерка долази из школе ранца пуног градива које није разумела на часу. Отвори ChatGPT, укуца питање, и за петнаест минута зна више него после четрдесет пет минута у учионици. Као родитеља, то ме истовремено импресионира и узнемирава. И натерало ме је да озбиљно размислим о питању које многи у образовању још увек одбијају да поставе директно: може ли АИ заменити наставника?
Кратак одговор је: делимично – и то је проблем.
Шта АИ заиста може
АИ је, у техничком смислу, супериоран предавач за пренос информација. Прилагођава сложеност објашњења узрасту и предзнању, бесконачно је стрпљив, доступан у сваком тренутку и никада не осуђује. За дете које није разумело нешто на часу, или које се стиди да пита пред разредом, ово није мала ствар – ово је стварна педагошка предност. Истраживања то потврђују. Студија Универзитета Станфорд из 2023. показала је да ученици који су користили АИ уз редовну наставу постижу статистички значајно боље резултате на тестовима разумевања градива у поређењу с онима који су користили само традиционалну наставу. Разлог је јасан: персонализовани темпо учења функционише боље од једнообразног предавања групи од тридесет ђака.
Уз то, АИ елиминише један од највећих структурних проблема школства – неједнакост у приступу квалитетном објашњењу. Дете чији родитељи могу да плате приватне часове и дете чији не могу, данас имају приступ истом алату. То је, ма колико неудобно звучало образовном естаблишменту, демократизација знања.
Где АИ стаје
Али пренос информације није образовање. То је само један, и можда најмањи, део онога што се дешава у учионици.
Наставник који добро ради свој посао не предаје само градиво – он моделује однос према знању. Деца уче како се носи с неуспехом гледајући одраслу особу која греши пред таблом и не пада у кризу. Уче шта значи бити радознао, дисциплинован, поштен у дискусији – не читајући о томе, него посматрајући некога ко то живи. АИ не може бити узор јер нема шта да покаже осим ефикасности. Па и то је понекад упитно.
Затим, постоји оно што би развојни психолози назвали регулаторном функцијом наставника. Деца, нарочито у основној школи, уче како да функционишу у групи, како да чекају ред, како да се суоче с ауторитетом који им се не свиђа, како да сарађују с неким ко им није драг. Ово су компетенције које се не стичу у дијалогу с алгоритмом, него искључиво у социјалној средини, уз одраслу особу која поставља границе и носи одговорност за динамику у просторији.
И коначно – постоји димензија која се најтеже именује, али је јасна: наставник који види дете. Не ученика број седамнаест, него конкретно дете с конкретном историјом, страховима и талентима. Који примети да нешто није у реду пре него што дете само зна шта је. Који прилагоди задатак, не зато што алгоритам то сугерише, него зато што је изградио однос и разуме шта том детету треба у том тренутку. Ова врста пажње није скалабилна, не може се аутоматизовати и нема је у ниједној апликацији.
Па, може ли АИ заменити наставника
Одговор је једноставан – осредњег може. Наставника који свој посао види као прост пренос чињеница и тестирање наученог, који не гледа свако дете као појединца, који није мотивисан да у свој рад уноси и емоције и емпатију и креативност и да се усавршава није ученику много косиснији од неког АИ модела. Можда чак и напротив.
Али, наставник мотивисан да ради, спреман да учи, развијене социјалне и емоционалне интелигенције, наставник који разуме децу, труди се да их упозна, спреман је да их саслуша и пристутан на часу свим својим бићем вероватно је врста најотпорнија на опасност да је замени вештачка интелигенција.