Опште мере спречавања муцања се односе на спречавање предиспозицијских узрочника за његову појаву. То подразумева обезбеђивање услова који потпомажу нормалан психофизички развој детета, као што су: богатија исхрана са додатком витамина, физичке вежбе, пливање, вежбе дисања и опуштања, шетње, хармонична, мирна и сталожена атмосфера, без породичних сукоба, вређања или сувишне попустљивости.
Свађе, психичка и физичка вређања слабе дечији још незрео нервни систем, па оно расте укочено, безвољно и престрашено. Попустљивост и размаженост доводе до непожељних облика понашања детета, што постаје погодно тло за разна одступања у психичком и говорном развоју.
Деца која већ имају погодно тло за појаву муцања (слабашна, преосетљива, наследно оптерећена) захтевају интензивнију превенцију. Преосетљиво дете се не сме превише узбуђивати веома активним играма (посебно у вечерњим сатима), гледањем телевизије и видео филмова. До треће године, гледање ТВ треба свести само на један сат дневно, и то да буду одабрани цртаћи са јасним разумљивим сликама, садржајем који се одвија нормалном брзином, лепим говорним узором, емисије о животињама и деци. Боље је у замену понудити деци слушање радио емисија, представа и аудио бајки, или песама за децу, у којима је говор глумаца и певача јасан, изражајан и ритмичан. Рекламни спотови су штетни јер дају много говорних и визуелних информација у врло кратком времену. Такође, у данашње време и компјутерске игрице агресивнијег садржаја и дуго седење пред екраном, не смеју бити замена за породичну конверзацију и игровне активности са децом.
Преосетљиву децу треба чувати од неочекиваних збивања која не одговарају уобичајеној дневној рутини (путовања, славља, посете забавним парковима, и сл.), већ их за то треба унапред припремити.
Посебно треба водити рачуна о властитом начину говора кога дете слуша. Он мора бити течан, јасан, граматички исправан, састављен од садржајних проширених, али једноставних и добро обликованих реченица, а не само од кратких наредби. Не треба терати дете да понавља речи или целе реченице које су за њега претешке. Кад говори убрзано и запиње, нежно му се помаже да говори мирније и спорије, а ако запиње не тражити од њега да то понови већ се благо скреће пажња на неку другу тему. Не сме му се фиксирати пажња на неисправности, већ му се објашњава да је способан да говори правилно и лепо. Треба успоставити правила комуникације у породици и учити дете да развија слушање кроз читање прича, бајки и стихова, уз подстицање да и само прича о њима.
За предиспонирано дете треба одвојити посебно време у току дана, бар један сат, када му се посвећује потпуна пажња, смањује се причање, а бави се сталоженим играма (конструисање, цртање), читањем, шетњом у природу, не исправља се његов говор, не указује му се на грешке, не задиркује се и не имитирају се његова запињања. Понекад је потребно указати детету на говорне неправилности, ако су оне резултат непажљивости, али му не фиксирамо пажњу на одступања у говору, већ му објашњавамо да је способно да говори правилно и течно. Увек му се даје довољно времена за одговор, не пожурује се, не постављају се тешка питања која захтевају преопширан одговор, посебно у присуству других особа. Никада не треба пред одраслим гостима демонстрирати “како је дете паметно” постављајући му компликована питања и тражећи да рецитује дуге и компликоване стихове који нису примерени његовом узрасту. Пошто се несигурност у говорном изражавању јавља због недовољно развијеног речника, граматике и изговора, родитељи ће помоћи детету тако што ће му активно помагати у упознавању света, у учењу нових појмова да би обогатило речник и усавршавању изговора гласова
Родитељи би требали да разликују нормална запињања од почетне појаве муцања, да би на време могли да потраже помоћ логопеда. Када дете почне да понавља све краће говорне елементе, слогове или гласове, учесталије, са променом висине гласа или структуре речи, кад се примећује напетост мишића лица, подизање рамена, гутање ваздуха, нагли прекиди у говору, значи да је потребна хитна логопедска интервенција да муцање не постане навика и трауматизира дете. И тада је најкорисније, да задрже незабринуто и мирно понашање, не подучавајући дете како треба да говори. Тиме би се само постигло негативно освешћавање тешкоћа
20 ОСНОВНИХ САВЕТА ЗА РОДИТЕЉЕ
Слушати стрпљиво шта дете каже, а не како каже и одговорити на поруку која стоји иза речи;
Дозволити детету да доврши мисао без прекидања;
Одржавати природан контакт очима док дете прича;
Избегавати допуњавање детета, нека речи буду његове;
После дететовог говора, одговорити полако и без журбе, употребљавајући неке од речи које је оно употребило, на пр., ако каже: “ј.ј.ја видим зззеку “, рећи: “ох, да ти видиш зеку, баш је сладак”;
Постављати мање питања (само једно) и дати му довољно времена да одговори;
Успорити ритам живота у кући и провести бар пет минута сваког дана причајући са дететом без журбе, полако, релаксирано (опуштено);
Наћи начина да се покаже детету да га волите и цените и да вам је лепо заједно;
Обезбедити у кући смиренију, опуштенију атмосферу, да свако у породици свакога слуша, када једно говори друго слуша и тако наизменично. Муцање не сме да буде изговор за дете да има монопол на разговор и да прекида друге људе док причају.
Дете мора да буде научено стандардима понашања, друштвеним вредностима и врсти одговорности која се очекује од њега.
Доследност у поласку на спавање у одређено време, помаже детету да се привикне на време спавања, јер је ред у дневном распореду благотворан: устајање, облачење, оброци, спавање, што смањује несигурност у његовом животу.
Постарати се да има довољно одмора, јер замор поспешује муцање.
Стари начини реаговања на муцање, као: “говори полако”, “диши дубоко”, “опусти се”, су примери непотребних сугестија које не помажу, већ могу само да погоршају проблем.
Паузирајте 2-3 секунде пошто дете заврши реченицу, пре него што одговорите на његова питања или коментаре, јер ће му то бити модел за спорији говор.
Користите једноставан речник и реченичну конструкцију, у лаганом, опуштеном темпу, повремено убацујте лака понављања, а ако дете постави питање у вези са тим, реците му да и одрасли људи понекад праве грешке.
Кад год има тешкоће са причом, пустите да заврши комуникацију, дозволите му да схвати да је важна порука, а не борба.
Дозволите детету да покаже страх и љутњу, па то заједнички проанализирајте.
Ако дете почне да вам прича док радите ствари које захтевају концентрацију, кажите му да тог тренутка не можете да га гледате, али да га пажљиво слушате.
Избројте колико сте пута рекли НЕ у току дана и смањите то на пола. Забране морају бити благовремено дате уз потребно објашњење.
Не постављајте пред дете нереалне захтеве, за које још није дорасло, ни у погледу учења, ни у спортско-рекреативним активностима. Њихов дан не сме бити преоптерећен наметнутим обавезама. Морају имати довољно времена за спонтану, опуштену игру и дружење код детета.