Govor dece između druge i pete godine često može izgledati kao pokušaj trčanja sprintom na oluji. Zbog intenzivne potrebe za komunikacijom i još uvek nezrelih govorno-jezičkih sposobnosti, mogu se javiti ponavljanja slogova i reči, otezanje i korišćenje poštapalica. Ovakav govor skreće pažnju okoline ali ipak ne utiče značajno na socijalne odnose.
I dok se neki roditelji bore sa osećajem panike i bespomoćnosti posmatrajući pokušaje svog predškolca da završi rečenicu, drugi se vode mišlju da je dovoljno opomenuti ga i čekati da sve spontano prođe.
Mnoga deca, zaista prevaziđu smetnje snagom sopstvenih kapaciteta ili jednostavno sazrevanje učini svoje. Međutim, ukoliko se vodimo činjenicom da mucanje nastaje onog momenta kada dete postane svesno svog (disfluentnog) govora veoma je važno ipak potražiti savet logopeda.
Posebnu pažnju i neodložnu posetu logopedu zahtevaju situacije kada se mucanje javilo posle treće godine ili traje duže od šest meseci u kontinuitetu; ukoliko se javlja kod dece koja su kasnije progovorila ili imaju neke druge govorno-jezičke probleme; ako je neki član porodice mucao/muca, a posebno kada smetnje u govoru ugrožavaju socijalne relacije.
Na osnovu razgovora, posmatranja i procene logoped će obučiti roditelje na koji način treba da se ophode prema detetu, kako da razgovaraju i zajedno prevaziđu teškoće.
Ovakav pristup koji podrazumeva savetodavni rad i praćenje napretka, najčešće je sasvim dovoljna intervencija kada se javi mucanje na predškolskom uzrastu. Ipak, u nekim slučajevima je neophodno uključiti dete u tretman ali isključivo uz primenu indirektnih metoda i učenja kroz igru.
Na kraju, najbolji svet uvek je: bez panike ali i bez odlaganja rešenja jer nas i najbolje namere ponekad mogu odvesti u neželjenom smeru.
Autor: Vesna Jerinić, dipl. defektolog-logoped, centar za defektologiju i podršku razvoju ABC dete