Amy McCready је стручњак за позитивно родитељство, едукатор и аутор неколико курсева у којима родитељима открива како да постигну да их деца слушају без звоцања, свађе и грдњи.
Како би помогла родитељима широм света да схвате у чему греше, саставила је листу од пет ствари које успешни родитељи никада не раде. То нису никакве стратегије, већ само неке од навика које многи имају, а чије избегавање може направити велики помак у односима с децом.
Наравно да нико није савршен, али циљ би требало да буде да грешке сведемо на минимум.
С тим у вези, Amy McCready каже да савесни родитељи никад не раде ових пет ствари.
Никад не плаћају деци за обављање кућних послова
А разлог је једноставан. Кад платите детету зато што је сложило веш или опрало судове, ви подривате њихову радну етику. Деца онда расту у уверењу да је једини разлог због ког ће радити неке послове у кући које баш и не воле – награда. Она онда постаје екстерни мотиватор, а оно што сваки родитељ заправо жели јесте да код детета развије унутрашњи мотив и тежњу ка томе да ураде добру ствар зато што то тако треба, зато што су одговорни и разумеју значај живота у заједници.
Осим тога, Amy каже да ће деца уз више воље прискочити у помоћ ако кућне послове виде као тимски задатак, а не као трансакцију.
Постоји још један разлог због ког је плаћање деци да обаве неки кућни посао помало клизав терен – шта ћете урадити ако је посао урађен половично или ако детету апетити порасту, па затражи више новца следећи пут? Плаћање креира систем који вас на неки начин обавезује, а то сигурно не желите.
Никад не шаљу децу у ћошак/своју собу
Ово је јако популарна родитељска техника, скоро свуда. А ево зашто није добра. Циљ сваке дисциплинске мере требало би да буде да се дете научи бољем понашању, а да се истовремено сачува јака емоционална повезаност са родитељем. А једноставно слање детета у ћошак не чини баш ништа да би се проблем решио. Уместо тога, угрожава повезаност и уводи вас у борбу моћи која, онда, ствара љутњу и разочарање.
Друга ствар коју чест одлазак у ћошак учи дете јесте да су врло лоши. Просто је то порука коју индиректно тако прихватају и етикета коју осећају на себи па се, супротно намери родитеља, баш тако и понашају.
Деца најбоље уче онда кад осећају снажну повезаност са родитељем. Када наступи лоше понашање много је ефикасније да родитељ буде присутан у моменту, да помогне детету да смири и емоције и тело и да их научи исправном понашању у будућности.
Никада деци не „лепе“ етикете. Ни добре ни лоше
Многи су склони томе – „он је паметњаковић“, „она је прави помоћник“, „он је уметник у души“. Веровали или не, чак и позитивне етикете могу бити обесхрабрујуће, тврди Amy. Оне подстичу ривалитет међу браћом и сестрама.
Када једно дете означимо као „спортски тип“ остали ће мислити да они то једноставно нису. Ако другом детету кажемо да нам је оно најбољи помоћник у кући, остала деца вероватно се неће ни трудити да достигну славу „маминог малог помоћника“.
Једна од најчешћих етикета која шкоди је „избирљивац“. Ако за своје дете то говорите, врло је мала шанса да ће се одважити да проба нову храну или да ће престати да буде избирљив.
Никад не терају децу да поједу све из тањира да би добили дезерт
У слаткишима би требало уживати као и у свакој другој храни – добровољно. Ако дете једе под принудом (било да је у питању подмићивање, казна или неки други метод) оброци постају борба моћи која је прави мали пакао за целу породицу. Фокус се на тај начин склања са стварања здравих навика у исхрани и креира се тензија између детета и родитеља.
Такође, дезерт се на овај начин ставља на пиједестал и третира као пожељна храна коју ће дете добити ако поједе ону непожељну, попут поврћа. А то баш и није начин размишљања који желимо да им усадимо.
Никад не ударају децу
Чак и кад је у најбољој намери, ударац, ћушка или батине повећавају шансу да ће дете бити агресивно у будућности, да ће лагати како би избегло казну, а осим тога угрожава везу родитеља и детета.
Несумњиво је да ударац може и често јесте ефикасан у тренутку јер прекида нежељено понашање. Али на тај начин дететов мозак постављате у мод „бори се или бежи“ и добијате или пркос или затварање за било какво учење (најчешће обоје).
И на крају, али не и најмање важно…
Успешни родитељи се труде да никад не буду престроги према себи. Нико није савршен, али сваког дана улагати свестан напор да избегнете грешке и будете мало бољи родитељ него јуче сигуран је пут да ћете одгајити сјајну, али несавршену децу која ће вас волети и која ће се радо сећати детињства кад одрасту.