Јанко Веселиновић рођен је 13. маја 1862. године у Салашу Црнобарском, у срцу Мачве — крају који ће заувек остати уткан у његову душу и књижевност. Данас, на дан његовог рођендана, српска култура се присећа једног од својих најдражих и најчитанијих писаца.
Као син чувеног сеоског свештеника, Јанко је одрастао у Глоговцу, где је завршио основну школу. Школовање га је водило кроз богословију и учитељску школу, али ни једну од њих није завршио — увек га је нешто скретало с пута: позоришне трупе, кафане, авантуре. Ипак, веровао је да је сваки човек роман, и да само ваља с љубављу посматрати људе — књижевног надахнућа неће недостајати.
За живота је објавио више од тридесет наслова — романе, збирке приповедака и драмске текстове, а укупно је написао чак 127 приповедака. Претежни и најважнији део тог стваралаштва био је посвећен селу и родној Мачви, коју је сликао с нескривеном љубављу и нежношћу.
Његово најпознатије дело, роман Хајдук Станко, објављен 1896. године, описује догађаје из Првог српског устанка и наишао је на позитивне реакције критике и публике. До 1963. године доживео је чак 24 издања и преведен је на многе светске језике. Занимљива је и околност да га је на писање тог романа подстакао близак пријатељ Јова Алексић — унук правог хајдука Станка.
Пре тога, још 1882. године, Веселиновић је послао своју приповетку уреднику социјалистичког часописа „Мисао“. Тадашњи рецензент Панта Туцаковић причу је оценио „посве ништавном“, чудећи се храбрости младих људи да „пишу каткад таке глупости“. Разочарани Јанко је тада одлучио да напусти писање — и само захваљујући пријатељу Јови Алексићу, унуку правог хајдук-Станка, рукописи нису завршили у ватри. Четири године касније, исти текстови су одушевили уреднике „Шабачког гласника“.
Роман „Хајдук Станко“ је, иначе, посвећен Николи Тесли — „јунаку нашега доба“, како га је Веселиновић назвао — чиме је два великана српске културе повезао у трајну књижевну везу.
Живот му није био лак. Због критика власти био је више пута у затвору, а неуредан боравак по београдским кафанама оставио је видне трагове на здравље. Оболео је од туберкулозе, вратио се на крај и преминуо 1905. године, а на вечни починак испратили су га Алекса Шантић и Светозар Ћоровић.
Ипак, по речима Јована Скерлића, неприкосновеног књижевног арбитра Срба почетком 20. века, Јанко Веселиновић био је тада најпопуларнији писац ког је српски народ изродио — а анкете с краја 20. века потврдиле су да тај статус није избледео ни деценијама након његове смрти.
Анегдота из позоришта
Када је постављен за драматурга Народног позоришта у Београду, новинари су дошли да га интервјуишу, интересујући се како ће се снаћи на новом положају. Један новинар га је упитао шта мисли о опери, а Веселиновић се почешао по бради и одговорио: „Знаш, роде, све што је рђаво написано и не може да се чита — то се отпева. Ето, то је опера!“
Кафана „Дарданели“ — колевка литературе
Веселиновић је био и стални гост чувене београдске кафане „Дарданели“, где се окупљало целокупно књижевно Београд. За истим столом седели су Милован Глишић, Бранислав Нушић, Стеван Сремац — права галаксија српске прозе. Та кафана је касније срушена 1901. да би на њеном месту никла зграда данашњег Народног музеја.