Interesovanje za veliki uspeh nastavnika Borka Petrovića koji je proglašen za najboljeg edukatora na svetu – ne jenjava. Naprotiv, svakog dana neki novi portal ili dnevni list objavi razgovor s Borkom u kom nam on otkriva šta je to u njegovom radu toliko izuzetno. Zato smo, poslavši mu naša pitanja, rekli da se nadamo da će naša pitanja moći da stignu na red u roku od jedne sedmice. Ipak, odgovori su stigli već posle dva dana. Precizni, jasni, nadahnjujući.
Zamolili smo ga da s nama podeli tajnu svog uspeha, da nam otkrije kako zadržava pažnju svojih đaka, ali i metode u nastavi koje najradije koristi.
Biti proglašen za najboljeg nastavnika sigurno znači da neke stvari radite drugačije od ostalih. Šta je to što biste izdvojili kao najvažniju stvar koja čini da budete najbolji u svom poslu?
Obično dajem jako složene i opširne odgovore na ovo pitanje svim novinarima jer je put edukatora jako dug, težak i neobičan. Mnoge stvari utiču na njegovu ličnost i radnu filozofiju. Međutim, Vi tražite samo jednu! Ako bih mogao da biram, to bi bila radoznalost! Upravo ona crta koju zahtevamo od svojih đaka kao prvi i osnovni preduslov spoznaje i sticanja znanja. To je klica svakog napretka koji je čovečanstvo do sada ostvarilo sledeći tu jednu, šašavu, dečju stvar. U tom smislu, i ja sam dete još uvek. Radujem se novim otkrićima, to me pokreće. Zatekao sam sebe prošlog petka kako, nakon devet održanih časova u tri škole u dva grada i nekoliko intervjua za medije, trčim kući da bih se ulogovao u seminar koji je počinjao u 7 uveče! Kada sam se uspešno ulogovao i konačno dohvatio nešto da pojedem za doručak (inače, ja doručkujem uveče), kažem ja svojoj supruzi: „Pa ja stvarno nisam normalan! Najbolji edukator na svetu sluša tamo neki seminar!“ I prasnem u smeh. I da, seminar je bio ispod očekivanja, uglavnom je tako, ali ja nikako ne mogu da prestanem da sebi govorim:“Možda je nešto baš dobro ovog puta. Bolje se prijavi nego da ne saznaš nešto novo!“ I tako stalno… (I opet sam dao složen i opširan odgovor☺)
Kao jedan od najvećih problema u radu sa decom danas, nastavnici navode manjak pažnje i koncentracije, nezainteresovanost. Da li je takav i vaš utisak i kako to rešavate?
To jeste i moj utisak, ali i više od toga – to je istina i realno stanje stvari. Međutim, da bismo bili fer prema toj sirotoj deci koju stalno nešto kritikujemo, nismo ni mi, odrasli, mnogo bolji. Vodio sam skoro jednu konferenciju i mogu Vam reći da nismo ništa bolji od svojih đaka – dakle, boljka je zajednička, poznata, novije proizvodnje, savremenog doba. Naravno da je povećani opseg informacija koje primamo u direktnoj vezi sa tim – naš mozak je u tom „moru“ podataka primoran da se brani filtriranjem bitnog od nebitnog. E, tu smo! Dakle, po logici stvari u mom izlaganju, stvar je jako prosta! Treba samo podesiti te mlade mozgove da informacije na Vašem času filtriraju kao bitne. A kako to postići? /sada ću citirati sam sebe i svoju izjavu za magazin „Student“/:
“Know your audience” je najkraći savet koji mogu da vam dam, i on zaista funkcioniše! Najpre ostvarite vezu sa vašim đacima na ljudskom nivou, nivou empatije, gde pokazujete međusobno razumevanje. Iz toga se rađa poštovanje, a iz poštovanja autoritet o kome svi govore. Kada već dobijete to poštovanje, koristite ga kao kredit polako i štedljivo kod svojih đaka, pažljivo gradeći njivovu unutrašnju motivaciju jer preskakanjem stepenica do spoljašnje nećete mnogo toga postići. Tako izgrađena tvrđava se teško ruši, a povratne informacije u čitavom tom procesu koje dobijete od đaka pokazuju zdravu komunikaciju u vašem međusobnom odnosu i daju vam dalji podsticaj da nastavite u pravom smeru.
Vraćamo se nazad. Ovo je, dakle, preduslov i stanje uma jednog učenika koji je dalje spreman da primi ono što Vi percipirate kao bitnu informaciju. Poslednja, ali ništa manje bitna, stepenica je relevantnost – konačni argument koji morate vešto da „prodate“ svom klijentu, a da on tu vidi neku svoju korist. Možda će neki reći da sam lud ili da treba da idem u prodavce, ali ja zaista verujem da je obrazovanje proizvod koji mi svakodnevno prodajemo našim klijentima. Na nama je da pronađemo put do svakog kupca i tu nema jednostavnih i univerzalnih rešenja. Ovo je moj metod, ali razumem da ne bi svako mogao da ga primeni. Onda, drage kolege, pronađite svoj!
Koje metode nastave ili tehnike koristite, a da daju najbolje rezultate u radu sa đacima?
Jedna od novijih metoda u svetu koja mi se svidela je samoregulisano učenje ili nastava po meri deteta. Učenje se sve više tretira kao aktivan, konstruktivan, samoregulisan proces. Kroz proces obrazovanja učenici treba da postanu svesni sopstvenog procesa mišljenja, osposobljeni za strategijsko ponašanje i za usmeravanje svoje motivacije prema željenim ciljevima. Da bi učenici postepeno postajali nezavisni od nastavnika, kao subjekta spoljašnje regulacije, potrebno je da budu motivisani za aktivno učestvovanje u procesu nastave. Zbog toga se istraživanja u obrazovnom procesu sve više usmeravaju na osposobljavanje učenika za samoregulaciju procesa učenja. Preuzimanje odgovornosti za učenje zahteva aktivno učešće učenika u iniciranju i upravljanju sopstvenim procesom učenja, uz primenu odgovarajućih strategija učenja. U praksi to izgleda ovako: pored osnovnih, redovnih ocena, đaci imaju slobodu i kreativnost da učestvuju u aktivnostima po želji i prema svojim afinitetima, a moju predloženu ocenu mogu da zadrže ili ne. Na taj način, većinu odluka stavljam u njihove ruke i njima prepuštam da isplaniraju strategiju učenja i ocenjivanja.
Šta biste savetovali tradicionalnom nastavniku koji se možda nije usudio da ode dalje od klasičnog, frontalnog modela nastave? Odakle da krene i kako da privuče i zadrži pažnju dece danas?
Ako bi to bilo moguće, lično bih mu pomogao svojim iskustvom. U tom smislu, uvek sam bio na raspolaganju svim svojim kolegama, gde god živeli i radili. Ako ne bih mogao lično da pomognem, posavetovao bih kolegu da ode na moj sajt i u odeljku BLOG krene da lista moje postove od pre 8 godina kada sam ja odlučio da napravim radikalan zaokret u svojoj filozofiji. To su neke osnove i počeci za nekog ko bi tek sada krenuo tim putem. Ako ne želi savet, i to je u redu. Neka krene sitnim koracima ka onome što će nekada postati njegova jedinstvena filozofija – pa ne možemo očekivati po sistemu „copy-paste“ da baš svaka transplantacija nečije obrazovne filozofije uspe! Najbolje je slediti svoje srce i svoje đake! I samo bez straha! Verujte. Samo verujte…