Најчешћи пропусти наставника у раду с децом

4 фебруара, 2020

Када једном идентификују ученика који постиже лошије резултате, наставници врло често очекују и даље да такви резултати наставе да се нижу и та очекивања преносе на различите ситуације. Поготово је раширена пракса да, ако се неуспех заиста понови неколико пута, многи наставници престају да дају шансу ученику да поправи утисак, притом ни не улазећи у узроке који су довели до тог проблема.

Foto: Canva

Најчешћи пропусти наставника

– приликом испитивања и оцењивања

Краће чекају одговор „лошег“ ученика на постављено питање, а када неко време тај ученик ћути, прозову ученика који зна одговор (уместо да подстакну и охрабре одговор, да поставе помоћно потпитање или преформулишу прво питање). Такође, ређе прозивају ученике које сматрају неуспешним, дају им мање прилика за јавно одговарање него што то чине са „бољим“ ученицима (пракса још и израженија у средњим школама) и од њих захтевају мање. То ученици врло добро знају, што их често демотивише јер им се на тај начин поручује да се од њих ништа не очекује.

– приликом давања повратне информације

Неки наставници, у недостатку бољег начина да се носе са ученичким неуспесима, похваљују делимично тачне, па чак и нетачне одговоре, чиме се шаље погрешна порука осталој деци у одељењу. Код лошијих ученика су склони томе да недовољно похваљују добре или креативне одговоре, као што то чине када су у питању ученици од којих су такви одговори очекивани (и на тај начин не препознају напоре „неуспешних“ или тренутке када су они мотивисани да учествују).

– када комуницирају са одељењем/учеником

Некад су то потпуно банални пропусти којих наставници нису ни свесни: мање пажње посвећују „неуспешним“ ученицима, ређе разговарају са њима, постављају их да седе удаљеније од катедре… Са ученицима које су проценили као „лоше“ чешће комуницирају у четири ока и више приватно него јавно, занемарујући да тиме шаљу поруку ученику да је неадекватан. Са њима такође причају мање пријатељски: мање им се осмехују, кратко одговарају на њихова питања и ретко успостављају контакт очима са њима.

Шта сваки наставник може да уради?
  • да развија вештине путем смислених и свеобухватних задатака: ако се ученику стално скреће пажња на оно што не зна или не уме да ради довољно успешно, неће бити мотивисан да се позабави осталим аспектима задатка.
  • да посматра сваког ученика као особу за себе: можда су неки лоши ученици на сличан начин неуспешни, али то су различите особе. Неки од њих су постиђени и повучени због тога, неки су потпуно пасивни јер желе да избегну додатне критике, док неки од њих испољавају љутњу и непријатељско расположење. Свако од њих има свој начин суочавања са неуспехом, другачију породичну ситуацију и статус у вршњачкој групи.
  • да повеже успех са улагањем труда: ово је јако важно. Колико год да су разочарани нерадом или понашањем неких ученика, наставници су у позицији да помогну деци да схвате везу између улагања труда и постигнућа. То могу да ураде тако што ће тражити од тих ученика да процене колико им је времена потребно за обављање неког задатка, тако што их питају да сами процене резултат пре него што виде резултате теста или тако што повремено задају задатке који мере улагање напора, а не само способности.
  • да се усмере на пружање помоћи а не на сажаљење: ако наставник нема очекивања од лошијих ученика, ни на који начин им тиме не помаже. Сваком детету треба постављати онолико захтевне задатке који реално могу да се изврше ако се уложи труд. Некад је довољно питати ученике каква помоћ им је потребна како би уложили више труда него пре.
    да дају могућност том ученику да јавно покаже свој успех: ако се пружи шанса сваком ученику да постигне успех пред одељењем, много је вероватније да ће јавна похвала увећати мотивацију. Са друге стране, јавни неуспех води додатном стиду и осећању беспомоћности, што може да појача проблем који ученик има.

Сваки наставник може да примени барем две ове мере и то ће најчешће бити довољно.

Најважније је да престане да преноси негативна очекивања у све будуће ситуације, него напротив, да од ових ученика за промену проба да очекује успех и тиме их подстакне да се труде и верују бар мало више у себе.

Аутор: Тамара Костић, психолог образовања

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама