У савременом дискурсу о високом образовању често се појављује једна заблуда: да су најпрестижнији амерички и британски универзитети приватне институције у класичном смислу речи — као предузећа са власницима и акционарима који остварују профит. Ова перцепција, међутим, не одражава суштинску природу ових институција и њиховог финансијског модела, а тиме ни изазове и могућности које пружају талентованим и социјално угроженим студентима.
Власништво и статус универзитета
У Сједињеним Америчким Државама, универзитети попут Харварда, МИТ-а, Стенфорда, Јејла, Принстона, Колумбије дефинишу се као приватни. Међутим, они нису приватни у смислу да имају власнике или да послују ради профита. Ови универзитети функционишу као непрофитне институције, са управним одборима који воде универзитет у складу са образовним и истраживачким мисијама. Добит коју остварују реинвестирају у развој универзитета — у научно истраживање, инфраструктуру, стипендије и програме подршке студентима. Овакав модел омогућава им да остану независни, а истовремено да имају стабилне изворе финансирања путем великих фондација и донација бивших студената и других донатора.
Супротно томе, најпознатији британски универзитети попут Оксфорда и Кембриџа нису приватни, већ државни универзитети. Они су историјски и правно део јавног система високог образовања у Великој Британији, иако задржавају висок ниво аутономије у управљању. Финансирају се комбинацијом државних средстава, школарина и приватних донација, а њихов статус омогућава да буду доступни широј популацији.
Пријемни процес и селекција
И амерички и британски врхунски универзитети су познати по изузетно захтевним пријемним процесима. У САД се то манифестује кроз комбинацију високих академских постигнућа, резултата стандардизованих тестова (као што су SAT или ACT), личних есеја и препорука.
У Великој Британији, посебно на Оксфорду и Кембриџу, пријемни процес укључује полагање специфичних пријемних испита (као што су TSA, BMAT или STEP), као и интервјуе који имају за циљ да процене интелектуални потенцијал кандидата.
Подршка талентованим и социјално угроженим студентима
Иако су конкуренција и школарине често врло високе, нарочито у САД, врхунски универзитети у оба система препознају важност подршке талентованим студентима из свих социјалних слојева. У САД, готово сви водећи универзитети имају програм финансијске помоћи базиране на потребама (need-based aid) и/или меритократске стипендије које омогућавају приступ студентима из сиромашнијих породица. На пример, Харвард има политику да студенти из породица са приходима испод одређеног прага могу студирати бесплатно или уз минималне трошкове.
Слично, Оксфорд и Кембриџ нуде бурсије (bursary – помоћ студентима која се не враћа) и стипендије које помажу студентима са ограниченим финансијским могућностима. Поред тога, постоје фондови и програми који подстичу приступ високом образовању студентима из социјално угрожених средина или из школа са слабијим ресурсима.
Финансирање и школарине
Америчке школарине су прилично високе, често међу највишима у свету, али постоји и развијен систем студентских кредита који омогућава студентима да финансирају школовање, а затим кредите отплаћују по дипломирању и запослењу, често уз одређене повољности у отплати. Мада, некад и то буде врло незгодно и за неке интелектуалце тешко, поготову на почетку каријере…
У САД:
- Harvard University: Школарина око 60.000 USD годишње, али постоји широк спектар финансијске помоћи и кредита.
- Stanford University: Школарина око 68.000 USD годишње, са јаким need-based aid програмима.
- MIT: Слично као Харвард, око 62.000 USD годишње, уз значајну финансијску подршку.
У Великој Британији:
- Универзитет Оксфорд и Универзитет Кембриџ:
Школарине за домаће студенте око 9.250 – 9.500 фунти годишње, док међународни студенти плаћају од 27.000 до 42.000 фунти, зависно од програма.
Финансирање укључује државне зајмове за домаће студенте које студенти почињу да отплаћују након завршетка студија и постизања одређеног нивоа прихода, као и различите облике стипендија.
Дакле, да разјаснимо: врхунски амерички универзитети нису приватне компаније са власницима, иако се дефинишу као приватни, већ непрофитне институције са мисијом образовања и истраживања, финансиране кроз школарине, донације и фондације. С друге стране, најпрестижнији британски универзитети су јавне, државно финансиране институције са високим стандардима за приступ и подршку. Оба система препознају да квалитетно образовање мора бити доступно талентима из свих слојева друштва, што се огледа у бројним програмима финансијске помоћи, стипендијама и системима студентског кредитирања.
Тако да илузија о власништву и профитном карактеру врхунских универзитета заправо није тачна и на неки начин омета разумевање правих вредности и изазова ових институција. Мада оцена да су школарине веома високе, поготову на америчким престижним (према Шангајској листи и најбољим светским) универзитетима — не може да се негира…
Какве су плате професора на овим универзитетима?
Просечна плата професора на престижним америчким универзитетима као што су Харвард, Јејл, Стенфорд, Принстон и МИТ варира у зависности од академског ранга (асистент, ванредни професор, редовни професор), области студија (нпр. инжењеринг, право, економија, хуманистичке науке) и стажа. Међутим, могу се дати оквирне бројке засноване на подацима америчких истраживања и извештаја о платама са тих универзитета.
Приближне годишње бруто плате (2024):
Академски ранг – Просечна плата (USD):
- Асистент професор: $110.000 – $150.000
- Ванредни професор: $140.000 – $180.000
- Редовни професор: $200.000 – $300.000+
Конкретни примери:
- Харвард: Редовни професори зарађују око $250.000 до $300.000, у зависности од одсека.
- МИТ: Плате у техничким и STEM областима могу ићи и преко $300.000, нарочито за искусне професоре у инжењерингу и компјутерским наукама.
- Стенфорд: Сличне бројке као МИТ, уз додатке за истраживачке грантове и учешће у индустријским пројектима.
- Јејл и Принстон: Плате редовних професора су у просеку $220.000 – $270.000.
Додатне бенефиције:
- Приступ фондовима за истраживање
- Субвенционисани станови (нпр. Стенфорд нуди становање по сниженим ценама)
- Средства за професионални развој
- Приступ профитабилним саветима, комитетима и одборима
- Могућност консултантског рада (нарочито на МИТ-у и Стенфорду)
Како стоје ствари са професорима друштвених наука?
Плате професора друштвених наука (нпр. социологија, психологија, политичке науке, економија — с тим да је економија често изузетак) на елитним америчким универзитетима су генерално ниже него у STEM (наука, технологија, инжењеринг, математика) и пословним школама, али су и даље врло високе у поређењу с националним просеком.
Ево оквирних података за професоре друштвених наука (осим економиста) на универзитетима попут Харварда, Јејла, Принстона, Стенфорда и МИТ-а (2024):
Годишње бруто плате за професоре друштвених наука:
- Асистент професор: $95.000 – $135.000
- Ванредни професор: $125.000 – $160.000
- Редовни професор: $170.000 – $220.000
Изузетак
Економија је често плаћенија због веће потражње и повезаности са пословним сектором.
Редовни професори економије на овим универзитетима често зарађују $250.000 – $400.000, а понекад и више ако раде у пословним школама или као консултанти.
Детаљи по универзитетима (друштвене науке):
- Харвард и Јејл: Департмани за политичке науке и социологију нуде плате које почињу око $100.000 за асистенте и иду до $200.000+ за редовне професоре са угледним публикацијама.
- Принстон: Слично као Јејл, али уз додатне погодности као што су субвенционисани смештај и снажна подршка за истраживање.
- Стенфорд: Иако познат по STEM областима, и друштвене науке су снажно финансиране – редовни професори у социологији или психологији могу имати плате око $180.000 – $220.000.
- МИТ: Фокус је на техничке области, али друштвене науке (нпр. политичка економија, урбанизам, филозофија) су плаћене слично као и на осталим Ivy-league универзитетима.
Дакле, професори друштвених наука на престижним универзитетима зарађују у распону од $95.000 до преко $220.000 годишње, у зависности од академског ранга, стажа и угледа. Економисти су често знатно боље плаћени. Ове плате долазе уз бројне додатне бенефиције које увећавају реалну вредност зараде (становaње, сабатикали – плаћено одсуство за научноистраживачки рад, истраживачки фондови итд).
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности у ОШ „Вук Караџић“ Бор