Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni.- Jovan Dučić
Ovo nije samo priča o sreći, ovo je ujedno svedočanstvo o bolesti, veri, borbi i ozdravljenju.
Do prije godinu i po, imala sam vrlo nejasne kriterije što bi se, zapravo, u mom životu trebalo dogoditi da bih bila srećna. Imala sam solidne uslove života.
Nakon par zajedničkih godina, muž (tada dečko) i ja odlučili smo se na brak i proširenje naše male zajednice. Niko srećniji od nas, kad je pregled pokazao da sam – TRUDNA! Imali smo gde da živimo. Primanja su bila solidna. Naš odnos ugodan i sređen. Imali smo sve preduslove za SREĆAN život. Posao je imao samo moj muž i to me činilo večito nezadovoljnom. Nikako nisam mogla pronaći u čemu ću se ostvariti, ako – NE RADIM! Ranije sam bila ZAPOSLENA! Nije mene činilo nesrećnom to što samo on radi, jer se zbog toga nisam osećala manje vrednom u našoj zajednici. Moj muž se od početka same veze ponašao uvek jednako. Radila, ne radila (kasnije je došlo ono – u zdravlju i u bolesti). Uvek je bio isti. Tu njegovu stabilnost i ne prevrtljivosti sam oduvek jako cenila.
S obzirom da sam po prirodi vrlo znatiželjna, pomalo sam bila nemirnog duha. Stalno mislim, poput deteta, da nešto propuštam. 🙂 Kao i većina, očigledno da sam stvari uzela zdravo za gotovo, jer ako sam uistinu bila zahvalna, onda čemu propitkivanje… jesmo li trebali otići da živimo u inostranstvu, jesmo li trebali otići da živimo u gradu… i tako unedogled.
Onda se dogodio preokret. Borba. Muka. Neizvesnost. Iskušelje. Sumnja.
U gotovo šestom mesecu trudnoće, prilikom rutinskog pregleda, otkrivena mi je cista u abdomenu, veličine – čitaj: gotovo pola metra. Da, gotovo pola metra (do pre operacije 53 cm) nekakve sumnjive tvorevine u mom organizmu i gura dete koje se razvija u utrobi. Što sam mogla pomisliti, nego ono najgore. Ležala sam na stolu za pregled, raskolačenih očiju od straha. Naime, nisu odmah dijagnostikovali. Pomislila sam: to da mora da je nešto “zločesto” (hvala Bogu nije bilo), jer što bi se tako neverovatno brzo proširilo (širilo se godinama, ali se nije znalo, no tada nisam imala još tih saznanja).
Osećala sam se zdravo, normalno, dobro (osim uobičajenih trudničkih simptoma). Tako da mi nije bilo jasno, kako toliki poremećaj u organizmu, a osećam se sasvim ok.
Da ne dužim, prevezena sam bolnicu, na odjeljenju za patologiju trudnoće (iako je moja trudnoća kao trudnoća bila uredna; no radi ovih drugih problema koje sam imala). Nakon MP i drugih pretraga, ispostavilo se da imam hidronefrozu 4. stepena (hidronefroza je proširenje (dilatacija) kanalnog sustava bubrega do kojeg dolazi usled nakupljanja mokraće). Strašno!!!
No, ipak mi je laknulo… jer se ispostavilo kako nije zločćdno. I što da vam kažem? Strah za dete- hoću li izneti trudnoću, strah za vlastiti život… Čekali su me porođaj i operacija. Bubreg je morao van. U međuvremenu je, pod utiecajem hormona, još rastao.
Nalazi su bili mirni gotovo do pred porođaj (dete sam rodila samo 11 dana ranije – porođaj je bio carski).
Tada znate, itekako znate, da ste bilo jako nezahvalni!!! Da ste uzeli zdravo za gotovo vašu porodicu, vaše zdravlje i mislili ste da se ništa od toga ne može promeniti. Stavili ste se (ili se stavljate) u ulogu Boga (ovde ne namećem svoja verska uvjerenja, ali govorim iz njih).
Život je bio negde drugde. Ležala sam u bolnici tri meseca. Dobro se sećam, jednom prilikom, muž mi je zaboravio spavaćicu u autu. Išla sam s njim do auta, a on se spremao kući. Posete su bile završile (smela sam u pratnji biti napolju – u krugu bolnice). Kad sam došla do auta, sela sam na vozačevo mesto i ridala… dobrih 10- ak minuta. Mislila sam kako nikada neće doći to vreme da izađem iz bolnice- ako preživim. Ta misao me proganjala – porod se sam po sebi zna zakomplikovati, a ja sam imala dupli problem. Teško sam disala (cista je pritiskala ošit), teško sam se kretala… Psihički sam bila vrlo rastrojena.
Ne volim govoriti o bolesti, kao bolesti. Radije biram rieč- disbalans. Duboko sam uverena da bolesti nema onde gde je balans i gde nema potisnutih emocija. Oduvek sam bila takav tip koji ne osvješćuje, već potiskuje.
U narodu se kaže da bolestan čovek ima hiljade želja, a bolestan samo jednu. Provereno. Istinito!!!
Imala sam osećaj da se vani sve kreće… živi… ljudi se bave svakodnevnim stvarima – odlaze u trgovine, na pijacu, pripremaju hranu za najdraže, igraju se u parku s decom… a moj život stoji… naš život… mama i beba- obje u opasnosti!!!
Dakle, kogod nije siguran oko definicije pojma sreće, predlažem mu da se prošeće po bolnicama. Začude me ljudi kad slušam njihovu kuknjavu. Nemamo love, nemamo dobre odnose, nemamo veću kuću, ili bolji auto (materijalnu grabežljivost smatram apsurdom) nemamo ovo, nemamo ono… a što imate?! Jeste li zahvalni za išta od onog što imate?! Ili mislite da to što imate nije dovoljno?!
Da se vratim na sled događaja o kojima sam govorila. Nalazi su se pogoršali, rodila sam carskim rezom i odmah drugi dan sam hitno operirana. Kad sam shvatila da je operacija gotova i da sam BUDNA, odahnula sam… još su preda mnom bili dani na odeljenju intenzivne njege, s jako puno cevčica oko sebe, raznih medikamenata, vreme oporavka (od predugog ležanja nisam mogla stajati na nogama).
To je iskustvo koje nikome ne bih poželjela, ali je ujedno dragoceno iskustvo. Onaj gore zna zašto?! Ja imam delimičan odgovor (potisnute emocije).
Više za sreću ne postavljam uslove- u smislu… biću srećna AKO… otputujem, zaposlim se, otvorim vlastiti posao… i tako mogu nabrajati unedogled. Verujte, mislila sam da sam zdrava. Ni na kraj pameti mi nije bilo da se nešto događa u mom organizmu. Nemojte se bahatiti. Budite zahvalni za sve što imate. I nemojte stvari uzimati zdravo za gotovo. Život se promeni u sekundi. Meni se počeo menjati uroku par minuta, u ginekološkoj ordinaciji.
Ono što još želim reći je da sami odlučujemo hoćemo li biti sretni. Sreća je stvar IZBORA, a ne datih okolnosti (govorim o više-manje normalnim uslovima… ne o ekstremima).
Englsku verziju teksta možete pročitati blogger.com