Na samo nekoliko stanica od centra Londona, u multikulturalnom kvartu Vembli, smeštena je jedna od najkontroverznijih i najuspešnijih škola u Velikoj Britaniji.
„Michaela Community School“ (Mikaela Komjuniti Skul), osnovana 2014. godine, stekla je reputaciju „najstrože škole u zemlji“ – ali i jedne od najboljih po rezultatima.
Svojim beskompromisnim pristupom disciplini, tradicionalnoj nastavi i izuzetnim akademskim dometima, ova škola predstavlja i model i upozorenje.
Škola bez izgovora
„Nema izgovora“ – to je moto „Michaele„. Učenici moraju stići na vreme, govoriti precizno i s poštovanjem, sedeti pravo, pažljivo slušati i odgovarati formalno sa „sir“ ili „mis“. Galama i glasno hodanje po hodnicima nisu dozvoljeni. Zaboravljena hemijska olovka ili pogled kroz prozor mogu doneti kaznene poene – takozvane demerits – koji se brzo pretvaraju u zadržavanje na popodnevnim časovima. Uniforma je deo strogih pravila škole i obavezna je za sve učenike. Obično se sastoji od tamnog sakoa, bele košulje, kravate, tamnih pantalona ili suknje i uredne obuće. Uniforma je simbol discipline i jednakosti među učenicima što je u skladu sa konzervativnim pristupom školi.
Tokom ručka, učenici sede u mešovitim grupama, serviraju hranu jedni drugima i drže kratke govore zahvalnosti. Zatim aplaudiraju – javno izražavanje poštovanja i zajedništva deo je školske kulture.
Besplatna, ali ne i popustljiva
„Michaela“ je državna free school, što znači da se finansira javnim sredstvima, ali posluje sa većom autonomijom. Školarine nema, ali se zahteva potpuna posvećenost. Ručkovi se naplaćuju, ali porodice s pravom na besplatne obroke (free school meals) imaju pokrivene troškove. Od oko 700 učenika, znatan deo dolazi iz socijalno ugroženih, imigrantskih i radničkih porodica.
Uprkos reputaciji elitizma, školu pohađaju upravo oni koji najređe dobijaju šansu za vrhunsko obrazovanje: deca radnika, samohranih roditelja i onih čiji kućni budžet ne dozvoljava privatne škole ili plaćene tutore.
I upravo tu leži paradoks: iako striktna, škola otvara vrata deci koja su najčešće žrtve „labavih“ sistema i niskih očekivanja. Za direktorku i osnivačicu, Katarinu Moanu Birbalsing (Katharine Moana Birbalsingh), upravo je disciplina – nikako popustljivost – ključ socijalne mobilnosti.
Osnivač s misijom
Katarina Birbalsing (1973), kći imigranata sa Jamajke i sa Fidžija, rođena na Novom Zelandu, školovana na Oksfordu, dospela je u žižu javnosti 2010. godine kada je na partijskoj konvenciji Konzervativne stranke kritikovala britanski školski sistem zbog „kulture niskih očekivanja“. Njen govor izazvao je politički zemljotres – izgubila je posao, ali dobila status simbola obrazovnog konzervativizma.
Četiri godine kasnije, uz podršku tadašnje političarke i kasnije ministarke unutrašnjih poslova Suele Braverman (Suella Braverman), otvorila je „Michaela Community School“ u bivšoj zgradi opštinske škole u Vembliju. Danas je škola ponosni projekat obrazovnog konzervativizma, koji naglašava disciplinu, hijerarhiju i znanje kao temelje uspeha i pravednosti.
Birbalsingova često ističe da deca iz radničkih sredina najviše treba da dobiju od strukture, reda i visokih očekivanja. „Kad dete iz haotičnog doma uđe u učionicu, ono ne traži neobuzdanu slobodu – ono traži mir, jasna pravila i učitelja koji zna šta radi“, izjavila je jednom.
Rezultati koji govore
Uprkos (ili upravo zbog) svoje strogosti, „Michaela“ postiže izuzetne rezultate. Na nacionalnim ispitima GCSE 2019. godine, 54% ocena bilo je između 7 i 9 (ekvivalentno A/A*), dok je nacionalni prosek iznosio 22%. U matematici, četvrtina učenika dobila je najvišu ocenu 9 – u odnosu na nacionalnih 4,5%. Njihov Progress 8 indeks, pokazatelj akademskog napretka, bio je 2,55 – najviši u zemlji. Čak 95,7% učenika dobilo je ocenu 5 ili više iz engleskog i matematike. Najnoviji podaci iz 2024. godine pokazuju još impresivnije rezultate učenika ove škole, u svim oblastima, naročito u engleskom jeziku i matematici.
U završnim razredima (Sixth Form), 82% učenika, već godinama, upisuje prestižne univerzitete, uključujući članice Russell Group, kao što su Oksford i Kembridž.
Ko, šta, kako
Učenici pohađaju nastavu od sedmog razreda (Year 7) do završne godine gimnazije (Year 13), odnosno od 11 do 18 godina. Nastava je frontalna, bez grupnog rada, digitalnih uređaja ili slobodnih projekata. Izučavaju se: matematika, engleski, prirodne nauke, istorija, geografija, francuski i latinski. Osim ovih, glavnih, predmeta, postoje i fizičko vaspitanje, veronauka ili etika, muzička i likovna kultura.
Za tri godine učenici analiziraju pet Šekspirovih drama. To se radi tokom srednje škole, od 14. do 17. godine. Šekspirova dela integrisana su u kurs engleske književnosti i imaju za cilj da učenicima pruže dubinsko razumevanje klasične drame, jezika i društvenih tema. Ovaj deo nastave veoma je zahtevan i smatra se jednim od ključnih akademskih izazova u školi.
Plate zaposlenih u školi variraju u zavisnosti od pozicije. Prema podacima sa sajta Glassdoor:
– Nastavnici zarađuju u rasponu od 32 000 do 57 000 funti godišnje (značajno više od nacionalnog, a više i od londonskog proseka) sa prosekom od 45 000 funti, što je iznad proseka u državnim školama u Londonu.
– Teaching Fellow (pomoćni ili mlađi nastavni saradnik) dobija oko 19 118 funti godišnje.
– Zamenici direktora (Daputy Headteacher) imaju najvišu platu, oko 81 000 funti godišnje.
– Postoje i drugi zaposleni koji primaju naknade i beneficije u rasponu od preko 100 000 funti.
Ukupno, zaposleni u školi ocenjuju svoj paket plata i beneficija sa 3,5 do 5 zvezdica što ukazuje na relativno zadovoljstvo materijalnim uslovima.
Rad je intenzivan, ali podržan – kolege rutinski posećuju nastavu jedni drugima, kritike su direktne i konstruktivne.
Između divljenja i kritike
Škola je izazvala polemike u javnosti: kritičari je opisuju kao obrazovnu verziju „diktature reda“, optužujući je za nefleksibilnost, pedagošku hladnoću i emocionalnu distancu. Smatraju da je sistem prestrog, da dete traži prostor za igru, emociju i istraživanje.
S druge strane, pristalice ističu da je „Michaela” konačno dokazala ono što obrazovne politike godinama zanemaruju: da visoki standardi i deca iz radničke klase nisu u suprotnosti.
Jedan roditelj je na skupu roditelja upitao: „Ako moje dete ima izbor između stroge škole koja će mu otvoriti vrata života i popustljive škole koja će mu ih zatvoriti – šta mislite da ću izabrati?“
Budućnost po meri discipline?
„Michaela“ je zato, kažu pristalice ovakvog školstva, mnogo više od obične škole – ona je obrazovna manifestacija jedne ideje: da red, znanje i odgovornost nisu anahroni, već nužni u vremenu relativizacije vrednosti. Da se i deca iz najskromnijih sredina mogu uzdići ako im se daju alati, ali i granice.
Da li je to model budućnosti ili samo jedna ekstremna alternativa? Odgovor će možda zavisiti i od toga šta društvo očekuje od škole – utehu ili uzdizanje.
Autor je pro. srpskog jezika i književnosti iz Bora