Срам је засигурно најтоксичнија емоција коју можемо осетити. Сећам се да ме је изразито било срам кад би ми тата на улици нешто приговарао. И то због ствари због којих детету никада не би требало приговарати.
Примера ради, кад би ме водио код доктора па би ми на путу од амбуланте до аута одржао буквицу о томе како сад не бих била болесна да сам њега послушала и носила ону дебљу јакну или обула чизме уместо патика.
Кад бих такве ствари слушала код куће, само бих игнорисала, а напољу је то све било интензивније и теже подношљиво јер је тада он и другима откривао то чега се стидим. Молила сам бога да не сретнемо никога путем да не би и други видели то што успешно скривам. То да су сви други ок осим мене. Сва деца очигледно слушају родитеље, а ја не знам који је мој проблем и зашто не могу задовољити татине критеријуме. Зашто једноставно не могу бити довољно добра за њега. А желим то.
Нисам желела да ико чује како ме посрамљује на улици јер сам мислила да се други са мном друже и да ме прихватају само зато што ја успешно сакривам то што јесам.
Како тужно уверење.
И какво узалудно трошење енергије.
Ето то се догађа кад детету усадимо осећај срама. Дете не троши енергију на цветање него на скривање онога што је сада провирило ван.
То посрамљивање у јавности ми је баш било болно. То је и издаја и срам истовремено. Ајде што ти мислиш да не ваљам, али сад ћеш и свима другима обзнанити да сам једина ја с грешком. То осећам као издају.
Зато, не посрамљујте своју децу, тако их спречавате да процветају.
Аутор: Мој свијет одгоја